За пољску групу “Но то цо” сам чуо укупно једном, код Николе Караклајића. Немам појма о њима, тек ми стиже њихова музика. Запамтио сам их само зато што им назив у преводу значи “Па шта онда”… како се звао наш локални бенд.
Чинили су га Веса и Деја на гитарама, Жика Главоња на басу, Миле Џегер (један од три зрењанинска Џегера тог времена) и Цука на бубњевима, и један Воја на оргуљама повремено. Свирали су два или три пута недељно у старом Дому омладине, смењујући се са Омегама. Уз толико живих наступа (да видим неки данашњи бенд да скупи толико публике годишње), ем су били у форми, ем им је било помало и досадно да свирају свако вече једно те исто, па су се дали у импровизације.
Оно, у то време је и био обичај да се песме штимују тако да свако има свој соло понегде, да се сви покажу. За Цуку, то је била Сузи Кју, песма из репертоара Криденса и Стонса, у којој је он умео да одвали и по два-три минута. Фотка је снимљена након једне жешће свирке (не, ништа страшно, иза сцене је текло само вино, ружица), кад су ову ствар свирали на бис. Цука се дохватио већ свог другог сола, пао у севдах и никако да се мане.
Остали су већ иштекали своје гитаре и појачала, светла на бини су погашена а у сали упаљена, гардероба је изводила своје редовно чудо (да видим тог логистичког генија који ће за 15 минута да раздели капуте, јакне, шалове и капе за 700 људи, кроз окно ширине метар и фртаљ, имајући од софтвера само картончиће са бројевима), раја се разилазила а Цука… није ни приметио да су му већ однели пола бубњева. Нисам одолео прилици. Попео сам се на бину и шкљоцнуо – у полумраку слева се види Веса како односи своју кутију. Соло је трајао још два-три минута после овог.
Неколико дана касније, свирали су као предгрупа Корни групи, кад су ови свраћали да одрже свирку. Главни коментар пред излазак на бину је био “да видим Деју да ли ће и сад да сере да му не ваља појачало”. А то са појачалом је била Дејина ствар, као сваки час му нешто није ваљало па се окретао леђима према публици и као нешт чачкао око појачала. После се испоставило да је он кришом вадио кључеве из џепа и њима дрљао по жицама – сад да ли левом или десном руком, не знам.
Сличан штос је изводио и Жика, одапињао је баса ексером. То јесте имало неког ефекта – у суседној просторији је био колор телевизор, међу првима у граду (еј, седамдездруга, кад смо добили боју ал’ нисмо имали лове за телевизоре). Кад Жика одвали бас, на телевизору нестане боја. Приказивала се баш “Битка на Неретви” и Орсон Велс је изгледао много драматичније него у биоскопу. Час пребледи па се зарумени, а све у ритму музике. Жикин надимак је добио и сценско извођење – плочовођа Воја (нема везе са оргуљашем) би уперио млаз од уљаног пројектора преко његове главе на бочни зид сале, па би сенка била четири са шест метара.
Наравно, назив бенда је коришћен у свакодневном говору да се испрескачу неупућени. Кад би неко своје незанимање за оно што је чуо изразио речима “па шта онда?”, одговор би гласио “свирају сутра”.
Весу гитаристу сам видео пре три године на изложби зрењанинског рока шездесетих и седамдесетих и мислим да још ради у банци; Миле Џегер је још неко време предавао музичко у Панчеву па после запалио на Тенерифе где забавља туристе (и можда је ипак једном окачио усну хармонику око врата а виолину на раме, и још да пева, све у истој песми, као што сам га наговарао). За Деју и Жику ништа не знам, а Воја оргуљаш је био начисто нестао док је бенд још радио. Отишао ваљда да студира. Цука је, како сазнајем, умро.
А фотка? Ма… постоје тренуци кад блицем може да се уради одлична фотка, али ова није од тих. Ова фотка није ништа нарочито (зато и не дам линак на већу, иста је), осим што бих се јако једио да је нисам снимио. Забележио сам тренутак, макар само зато да бих четрдесетак година касније имао шлагворт да се сетим целе ове приче. За једну фотку сасвим доста.