Eh, znam da se rečenice i pozdravi ne započinju uzdahom, ali… Nego, evo me opet nakon pauze i prvi put u ovoj godini. Ne bojte se, neću praviti rekapilutaciju između mog poslednjeg objavljenog i ovog teksta.
Hajde da ubrzamo.
Opšte je mesto da je danas sve “brže”, ljudi traže instant vesti, instant hranu, instant “sve”, a to baš ne biva tako. Evo recimo, pogledajte koliko smo mi “sporovozno” društvo. A toga sam se setio nedavno, kada sam bio nadomak pruge kojom saobraća moćni TeŽeVe. U stvari, nije me baš – da budem iskren – voz mnogo ni zanimao. Imao sam izbor da odem ili ne odem na kultno mesto savremene nauke – u restoranu CERN-a imate priliku da ručate zajedno sa budućim i živim dobitnicima Nobelove nagrade. A počeo sam od restorana jer mi je još uvek teško da pronađem prave reči u koje bih pretočio utiske koje sam stekao boraveći u poseti CERN-u, obilazeći Veliki hadronski sudarač (LHC), i eksperimente CMS, ATLAS i LHCb. Kad smo već kod brzine, čestice u CERN-u “teraju” se skoro na brzinu svetlosti, a i dalje visi pitanje da li bi nam 299.792.458 m/s bilo dovoljno da nekako “premostimo” ta verovatno dva, dva i po veka zaostatka za razvijenim svetom.