24. septembra 2000. godine sam kampovao na Dobrim Vodama. Drugim rečima, moju artiljerijsku jedinicu su iz kasarne poslali na istureno mesto van Bara dok ne prođe izborna furtutma. Glasao sam pod šatorom, na čijem je ulazu stajao stariji vojnik sa zadatkom da objasni vojsci kako se i za koga glasa. Dok sam prilazio šatoru, to nesrećno seljače iz sela pored sela pored Leskovca nije smelo ni da zine. Tako je bilo.
1. Šta bi?
Izbori su prošli, demokratija je delovala. Zavladala je Valentina, Valerija, Varvara, Vasilija, Vasiljka, Vaskrsija, Veliborka, Velinka, Vera, Verka, Veronika, Veroslava, Veselinka, Vesna, Vidosava, Viktorija, Vinka, Violeta, Višeslava, Višnja, Vladanka, Vladislava, Vlastimirka, Vojislava, Vujadinka, Vujka, 
Vukadinka, Vukica, Vukosava, Vuksana… ili skraćeno: neverica. Jer, na republičkim izborima održanim 16. marta 2014. godine je apsolutnim trijumfom zaokružena furiozna osamnaestomesečna ofanziva Srbije na krug dvojke. Da, upravo tako: tokom sistematskog činjenja teških zločina protiv demokratije (od kojih je najteži temeljna izgradnja partokratske države u čijem je okviru, od oca legalizma i majke nemorala, rođena današnja apsolutna pobednica) gubitnici su zaboravili da žive u Srbiji. Teška isparenja beogradske virtuelne stvarnosti su ih opila. Došlo je vreme za mamurno buđenje.
