Ništa teže od ćutanja. Hoće, bre, drvo javorovo da iznikne iz vaših reči, a morate da ćutite. Nezgodno, brate. Pogotovo ako se niste unapred pripremili za takvu težinu na duši.
Suština pasijansa misli na vas i predlaže vam sledeće sadržaje kao sredstvo protiv muke ćutanja. Probajte samo, i uložite mrvicu strpljenja. Jer isprva ćete osetiti nelagodu. Ali na kraju će se sve otvoriti pred vama i biće vam jasnije zašto je ćutanje samo početni oblik tišine.
Uzgred: ta razlika – da je ćutanje nametnuto, dok tišina prirodno pripada nekom prostoru – služi samo kao formula za izbor prave reči. Značenja su negde drugde.
Ovog puta, ona nisu između redova, nego u redovima.
Elem: Radoje Domanović (1873-1908), šest dela prikladnih sledećim danima.
– * –
Razmišljanje jednog običnog srpskog vola
…
Vo obori glavu i kao da se nešto zabrinu, diže opet glavu naviše, šmrknu ljutito na nos i izgledaše kao da se nečega važnog priseća, pa ga to muči; najednom muknu radosno:
– A, sad znam, mora to biti? – i produži misli:
– To je dakle: ponose se slobodom i građanskim pravima. O tome moram ozbiljno razmisliti. Misli, misli, ali ne ide nikako. – U čemu su ta njihova prava? Ako im policija naredi da glasaju, oni glasaju, a to toliko mogli bismo i mi muknuti: “Zaaa!”. A ako im ne naredi, ne smeju da glasaju, ni da se mešaju u politiku isto kao i mi. Trpe i oni apsu i udarce često ni krivi ni dužni. Mi bar riknemo i manemo repom, a oni ni toliko građanske kuraži nemaju.
Utom iziđe gazda iz me’ane. Pijan, prepleće nogama, pomutio očima, izgovara neke nerazumljive reči i, krivudajući, pođe kolima.
…
– * –
Kraljević Marko po drugi put među Srbima
…
Pije tako Marko i obazire se ne bi li zapazio koga poznatog, dok tek prozvižda pored njega jedan na velosipedu i uplašen od Markova čudna konja, odela i oružja potera što brže može osvrćući se da vidi koliko je već daleko od opasnosti. Marko se, opet, najviše prepade od čudna načina putovanja i pomisli da je kakva utvara; ali se ipak reši da se s tim čudovištem pusti u borbu. Popi još jedan legen vina i dođe krvav do očiju, jedan dade Šarcu da popije, pa onda vrže tuluminu u travu, samur-kapu namače na oči i uzjaši Šarca koji već beše od pića krvav do ušiju. Vrlo se junak rasrdio i reče Šarcu:
Ako l’ mi ga, Šaro, ne dostigneš,
slomit ću ti noge sve četiri!
Kad sasluša Šarac ovako strahovitu pretnju na koju se već odvikao na onom svetu, poteče kao nikad dotle. Kako je silan polegao, sve kolenima briše prašinu po drumu, a bakračlije tuku crnu zemlju. Beži i onaj pred njime kao da krila ima i sve se okreće. Gonili se tako dva puna sata, pa niti onaj da uteče, niti da se dade Marku stignuti ga. Dognaše se tako blizu jedne putničke mehane. Kad to vide Marko, poboja se da mu sasvim ne uteče u kakav grad, a i beše mu se već dosadilo juriti se, pa mu u tom pade na um topuzina. Izvadi je iz terkija i viknu srdito:
Da si vila, pa da imaš krila,
il’ da su te vile odojile,
pa da si mi lani pobjegnuo,
danas bi te Marko uhvatio!
Reče to pa zaljulja topuzinom pokraj sebe i pusti je.
…
– * –
Danga
…
– A sada, braćo, dozvolite da sa ovoga mesta progovorim nekoliko reči o ovom važnom događaju. Nije lako pretrpeti muke i bolove koji nas očekuju; nije lako izdržati da se vrelim gvožđem stavi žig na naše čelo. Jest, to su muke koje ne može svaki podneti. Neka kukavice drhte i blede od straha, ali mi ni za trenutak ne smemo zaboraviti da smo potomci vrlih predaka, da kroz naše žile teče plemenita, junačka krv naših đedova, onih div-vitezova što ni zubom ne škripnuše umirući za slobodu i dobro nas, njihovih potomaka. Ništavne su ove muke prema onim mukama, pa zar da se mi pokažemo trulim i kukavičkim kolenom sada, u svakom dobru i izobilju? Svaki pravi rodoljub, svaki koji želi da se pleme ne obruka pred svetom, podneće bol junački i muški.
…
– * –
Stradija
…
Najedared, trže me neki šum. Kraj obale, malo dalje od mene, ugledam nekog ribara. Čamac mu uz obalu, a on krpi mreže. Zanet slatkim osećanjem, nisam ga pre primetio. Priđem tome čoveku i nazovem mu boga.
On me pogleda ćuteći, pa odmah skide pogled s mene i produži svoj posao.
– Koja je ovo zemlja preko vode tamo što se vidi? – upitam, a sav treperim od nestrpljenja šta će odgovoriti.
Onaj sleže ramenima i raširi ruke u znak čuđenja, pogleda me i procedi kroz zube:
– Jest, to je zaista neka zemlja.
– Kako se zove? – upitam.
– To ne znam. Vidim da ima tamo neka zemlja, al’ nisam pitao kako se zove.
– A odakle si ti? – pitam.
– Pa, eto, tu mi je za jedno pola časa kuća. Tu sam se i rodio.
“Čudnovato, to onda nije zemlja mojih predaka, moja domovina” – pomislim, a glasno zapitam:
– Pa zar ti baš ništa ne znaš o toj zemlji? Zar ni po čemu nije čuvena?
Ribar se zamisli, pusti mrežu iz ruku, pa kao da se nečeg seća. Posle dugog ćutanja reče:
– Kažu da ima u toj zemlji dosta svinja.
– Zar je samo zbog svinja čuvena ta zemlja? – upitam začuđeno.
– Pa ima i budalaština mnogo, al’ to mene slabo zanima! – reče onaj hladnokrvno, i uze opet krpiti mreže.
Beše mi nejasan taj odgovor, te ga nanovo zapitam:
– Kakve budalaštine?
– Svakojake – odgovori ovaj s nekom dosadom, i zenu ravnodušno.
– Dakle, svinje i budalaštine?! Ni o čemu drugom nisi više slušao?…
– Sem svinja, vele da imaju mnogo ministara, koje u penziji, koje na raspoloženju, ali njih ne izvoze na stranu. Izvoze samo svinje.
…
– * –
Vođa
…
– Braćo! – poče on. – Evo smo, hvala bogu, već jedan dan prevalili srećno. Put nije lak, ali moramo savladati junački sve prepone, kad znamo da nas ovaj mučni put vodi sreći našoj. Neka nam Bog milostivi sačuva vođu od svakog zla da bi nas i dalje ovako uspešno vodio…
– Sutra ću izgubiti, ako je tako, i ovo drugo oko!… – progunđa ljutito ona žena.
– A jaoj noga! – prodera se čiča, oslobođen tom primedbom ženinom.
Deca već stalno kenjkaju i plaču, i jedva ih majke utišavaju da bi se čule reči govornikove.
– Jest, izgubićeš drugo oko – planu govornik – pa neka oba izgubiš. Ništa to nije da jedna žena izgubi oči za ovako veliku stvar. To je sramota! Misliš li na dobro i sreću svoje dece? Neka polovina nas propadne za ovu stvar, pa ništa. Čudna mi čuda jedno oko. Šta će ti oči, kad ima ko za nas gleda i vodi nas reći? Valjda ćemo zbog tvoga oka i čičine noge napustiti ovo plemenito preduzeće.
– Laže čiča! Laže čiča, pretvara se samo da se vrati! – čuše se glasovi sa sviju strana.
– Kome se, braćo, ne ide – opet će govornik – neka se vrati, a ne da kuka i buni druge ljude. Što se mene tiče, ja ću za ovim mudrim vođom ići dok me traje.
– Svi ćemo, svi za njim dok nas traje.
Vođ je ćutao.
Ljudi ga opet uzeše zagledati i šaputati:
– Samo ćuti i misli!
– Mudar čovek!
– Gle, kako je njemu čelo!
– I namršten jednako.
– Ozbiljan!
– Kuražan je, vidi se po svemu.
– Kuražan, mani ga: plot, vrljike, trnjake, sve to skrši. Samo tek namršten onako lupi štapom i ne govori ništa, a ti onda gledaj šta ćeš.
…
– * –
Mrtvo more
…
Tako u ovom društvu prođe svaki koji god htede preduzeti kakav rad. I političar, i ekonom, i industrijalac, svaki je morao propasti.
Setim se jednog poznanika, Srbina, i mi ih imamo takvih dosta.
Čovek dosta imućan, živi od prihoda; jede, pije, zadovoljan, i ne trpi nikog što radi, a on sâm ništa ne radi. Punačak, troma hoda, ide ulicom, a lice napravi zlovoljno kiselo. Ljuti se na sve što samo liči na ma ikakav bilo posao i rad.
Prođe pored bakalnice. Zastane, klimne glavom s prezrenjem, pa jetko izgovori:
“Bakalin!… Trice! To mi je bakalin, kao da ga ne znam! Naređao tri-četiri tanjirića, pa se načinio trgovac. Izede me svaka muka!”
Prođe, recimo, pored gvožđara, i zastane. Gleda sa istim prezrenjem, i doda jetko, pakosno:
“I on gvožđar! Obesio tri-četiri lančića o zid, pa se načinio trgovac… Koješta!… Izedoše me kojekakve budale!” Tako prođe po celom mestu, i pred svakom radnjom, pa ma kakva bila i ma čija, zastane i progunđa ljutito:
“Koješta, i taj nešto radi, kao da ga ne znam?!…”
Pričajte mu o čemu hoćete i o kome god hoćete što nešto radi i preduzima, on će svakog naružiti i omalovažiti.
– Poznaješ li Miku?
– Poznajem! – veli s dosadom, kiselo.
– Diže fabriku?
– Budala! On i fabrika!… E, to će tek biti fabrika. Koješta!
– Marko pokreće list – kažete mu.
– Marko pokreće list!?… Budala! Kao da ga ne znam!.. Koješta! Marko i list! O, što me ljute kojekakvi ludaci!
Niko za njega ne vredi. Svakog, ako bi samo i pomislio da kakav posao preduzme, odmah proglasi za budalu. Šteta te još više takvih nemamo, ali postepeno napredujemo, i neće dugo proći a u izgledu je da stignemo ovu idealnu zemljicu u kojoj sam proveo neko vreme.
…
– * –
Dug je put od ćutanja do tišine.