Čim sam ugledao omot ploče, oči su mi se raširile. Imao sam četrnaest godina, desetak longplejki, tri originala(!), što je u to vreme bilo stvar prestiža i ogromnu želju da čujem sve što mi dođe pod ruku. Na omotu je, velikim crnim slovima pisalo produced by Jimi Hendrix, što je bila dovoljna preporuka, ma o čemu se radilo. Hendrix je bio božanstvo koje se sanjalo i o kome su se valjale fantastične priče, a da niko nije čestito preslušao nešto iz njegovog opusa. Ili ja takvoga nisam poznavao. 🙁
Moje iskustvo se svodilo na singl “Hey Joe” i gomilu slika Jimija u akciji, koje su zračile nekom ludačkom energijom. Ili sam barem ja tako mislio.
Ljuba je primetio da sam se zalepio za ploču, napravio poprilično kiselu facu i svečano objavio da je na prodaju. Odmah sam počeo da prebrojavam sitniš po džepovima…
Dobra stvar je što je uvek bio fer. Nije me drao cenom, a i dozvoljavao mi je probno slušanje. Pa šta odlučim. Nisam ni mislio o onome što mi je u međuvremenu puštao, samo sam želeo da što pre stignem kući. I da kresnem gramofon…
Popriličnu razdaljinu od njegove kuće do moje sam, čini mi se, preleteo, znoj & adrenalin su kuljali na sve strane dok sam ploču drhtavim rukama stavljao na gramofon… Seo sam i zažmurio, sve očekujući da sam Jimi raspali svojom gitarom iz kutijica koje bi uslovno mogle da se nazovu zvučnicima.
Ono što se čulo nije imalo veze sa Hendrixom! 🙁
Ugasio sam se u trenutku. Tešio sam se da je ploča na probnom slušanju i da ne moram da je kupim. Jes’, uspalio sam se bez razloga, ali to nije bio ni prvi ni poslednji put. A onda sam shvatio da ono što čujem i nije tako loše. Jeste drugačije od onoga što sam očekivao, ali daleko od toga da bude loše.
Na treće-četvrto slušanje već sam se primio, a sutradan sam Ljubi uredno odneo pare. 🙂
Grupa Eire Apparent i njihov album-jedinac Sunrise (1969) mnogo godina su bili predmet moje znatiželje i povremenih pokušaja da o njima saznam nešto više. Pesme su bile sjajne, svaka od njih je mogla da prođe kao odličan singl. Hendrix ih je samo zapakovao u perfektno psihodelično ruho, baš kao što su bile sve one njegove lude košulje na cvetiće, u svim duginim bojama.
Posle skoro četrdeset godina naletim na naslov: “Lost treasure – Eire Apparent” i detaljnu priču o njihovoj kratkoj karijeri. Napokon se sve razjasnilo.
Nemojte da licitirate, nije na prodaju. 🙂