Preksinoć sam bio na promociji sjajne knjige o rok muzici i državi u kojoj se ta muzika svirala. O samoj knjizi i autoru ćemo nekom drugom prilikom, onako kako dolikuje. Nego, taman sam se spremio da krenem, kada me pozva organizator promocije. Kaže: zeznuli smo stvar sa muzikom, ponesi nešto da pustiš. Tako se iznenada nađoh u nebranom grožđu, treba sve da spremim za deset minuta. Ne ide, bre, to tako… 
Uzmem pod mišku ovo sokoćalo na kome sada pišem, znam da na njemu ima svašta od muzike. Nekako ću da se snađem na licu mesta. Srpska posla, šta ćeš. 
Ne volim da izigravam DJ-a pod stare dane, mislio sam da sam to davno ostavio iza sebe. Ispade da nisam. 
S obzirom na to da treba da se okupi generacijski raznoliko društvo, po dolasku počnem da prebiram po folderima odmah odbacujući sve ono što bije direktno u mali mozak. Lakše je reći nego učiniti, pa poznatim metodom eliminacije spadnem na tri autora: Jonathan Wilson, David Crosby & Judy Dyble, da se žene ne osete zapostavljenim. 
Da ne duljim, prisutni su bili zadovoljni mojim izborom, atmosfera je bila pomalo kamerna, a ja sam odmah dobio inspiraciju za ovaj prilog. 
Kada se pojavio album Gentle Spirit (2011) niko nije imao pojma ko je Jonathan Wilson. Ostrvska kritika je, jednoglasno, pala na dupe. A ugledni časopis Mojo, do čijeg mišljenja mi je izuzetno stalo, proglasio ga je pločom godine. Iskusni lisci iz časopisa su me odmah navukli, pa mi je malo trebalo da se dam u potragu. 
Na prvo slušanje, album se činio dobrim, ali ne toliko koliko su kritičari o tome trubili. Bilo nešto u njemu što me je teralo da ga često slušam. A tu je već nešto sumnjivo. Dopadala mi se njegova arhaičnost u zvuku, detaljna restauracija onog zvuka se valjao sa obronaka Laurel Canyona. Kroz glavu su mi prolazili The Byrds, Buffalo Springfield, Joni Mitchell i svi ostali koji su krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih učestvovali u toj velikoj žurci koja je trajala nekoliko godina. 
Blago njima! 
Wilsonov drugi album, Fanfare (2013), odagnao je svaku sumnju da se radi o slučajnom incidentu. Mogao sam da izaberem bilo koju pesmu sa njega kao ilustraciju, ne bih pogrešio. Uspeo je da u jednoj pesmi spoji CSNY i Pink Floyd što, priznajem, meni nikada ne bi palo na pamet. U to se ne dira! 
On se usudio – i to vrlo uspešno! 
Sedim, slušam muziku, povremeno pišem za ovaj blog i jedva čekam novi album Johnatana Wilsona… 
