e, derane, kakve smo mi nekad priredbe pravili, to da si video! al’ najbolja mi bila jedna iz nehata što smo složili za osmi mart, beše valjda sedamdestreće. bio sam valjda treći gimnazije, a tu negde je neko od profesora odlazio u penziju, a onda u rasporedu časova urnebes. prvo celu nedelju nemamo njegov čas, a onda i kad su primili neku mladu na to mesto, opet je trajalo dok se složilo. naravno da smo imali malo malo pa prazan čas, hehe, ama su često uspevali da nam uvale i neku zamenu. tako smo te nedelje pred osmi imali već pet časova srpskog, izešga, bilja je kanda imala viška vremena pa evo nje svaki čas kod nas. e kad je trebalo da nam dođe na zamenu u subotu na šesti… jeste išli smo i subotom, to su tek ovi userenjaci posle dobili slobodne subote, e tu je nama pukao film, napišemo na tablu “vidimo se u ponedeljak” i razbežimo se.
e sad taj sticaj okolnosti, to ne može da se izmisli, to se samo tako udesi… u ponedeljak ujutro ovi iz prve smene, a žensko odeljenje sa ukupno jednim momkom, a nije to bila retkost, jogbre, zateknu to što smo mi njoj napisali, izežga niko nije ubriso tablu, i misle da smo mi došli na genijalnu ideju da pravimo zajedničku proslavu za osmi mart. pošto niko od nas nije došao u jedan i petnaest da se sastane s njima, napišu oni nama “važi, vidimo se u utorak između smena da dogovorimo priredbu”.
i sad šta ćeš, kad je tako ispalo, što da ih razočaramo, nema veze što su četvrti razred, baš su bile simpatične, i složimo mi priredbu, al’ ono skroz spontano, zvali smo valjda samo razrednu, ajde reda radi, i bilju da joj se izvadimo što smo zbrisali. a priredba, e, do četvrtka smo mi već složili svašta, a i oni su. onaj jedan njihov muški je recitovao ono o brijanju od ogdena neša, neš je bio popularan al’ posle sam se razočaro kad sam čitao originale, andrić je od njega napravio čudo… a i ja sam napravio neko čudo, složio sam u desetercu opis tuče, prošavske godine kad nam je kasnio toza za hemiju, pa je ne znam ko koga začikavao, pa poletele sveske, marica preskakala po dve klupe da klepi badžislava, stanojko ih iz budžaka gađao kredom i… ma, eto, šezdesetak stihova, počinjalo sa
bože mili čuda velikoga
kad se šćaše zemljom gimnazijom
ma jaka stvar, ne bi deseterac bio narodna umetnost kad ne bi svaka šuša mogla da ga pravi, uđe ti to. čak sam utrefio i ritam i taj meter i formu skroz, a e a onda se ispostavi da imamo pravog guslara, i donese taj drugar za priredbu, paj sad, i gusle i nošnju i sve, jedino nije naučio napamet nego sam ja klečao ispred njega i držao mu papir da se podseti.
e tako se to radilo, derane, iz nehata i na ludilo, i ispadalo je pravo. ovi danas ne bi umeli ni sebe spontano da pobace, a kamo li nešto ozbiljnije. tjah.