Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šef je bio neumoljiv: ko poturi muziku, ima o njoj i da piše. Šta da pišem? Prvo pravilo, Baboviću, prvo pravilo!
Znamo ko u demokratiji sprovodi volju većine u slučajevima kada treba obavljati prljave poslove: nadglasana manjina. No teško je nazvati prljavim poslom predstavljanje živog izvođenja briljantnog albuma Abbey Road, posebno kada se radi o izvođenju tog albuma od strane četiri stara lisca.
Ako imaš sluha, umećeš da izvedeš nešto ovako.
Nećemo kvariti komentarom. Jezičara, pa to ti je. 
Eh, znam da se rečenice i pozdravi ne započinju uzdahom, ali… Nego, evo me opet nakon pauze i prvi put u ovoj godini. Ne bojte se, neću praviti rekapilutaciju između mog poslednjeg objavljenog i ovog teksta.
Hajde da ubrzamo.
Opšte je mesto da je danas sve “brže”, ljudi traže instant vesti, instant hranu, instant “sve”, a to baš ne biva tako. Evo recimo, pogledajte koliko smo mi “sporovozno” društvo. A toga sam se setio nedavno, kada sam bio nadomak pruge kojom saobraća moćni TeŽeVe. U stvari, nije me baš – da budem iskren – voz mnogo ni zanimao. Imao sam izbor da odem ili ne odem na kultno mesto savremene nauke – u restoranu CERN-a imate priliku da ručate zajedno sa budućim i živim dobitnicima Nobelove nagrade. A počeo sam od restorana jer mi je još uvek teško da pronađem prave reči u koje bih pretočio utiske koje sam stekao boraveći u poseti CERN-u, obilazeći Veliki hadronski sudarač (LHC), i eksperimente CMS, ATLAS i LHCb. Kad smo već kod brzine, čestice u CERN-u “teraju” se skoro na brzinu svetlosti, a i dalje visi pitanje da li bi nam 299.792.458 m/s bilo dovoljno da nekako “premostimo” ta verovatno dva, dva i po veka zaostatka za razvijenim svetom.
Biti dete slavnih roditelja može da bude Božiji dar ili prokletstvo. Svakodnevno smo svedoci pisanja tabloidnih medija, ne samo kod nas već i u celom svetu, o raznim sranjima koje razmažena deca prave svojim slavnim roditeljima. Malo se to napumpa, ponekad i previše, pa se onda obično zatrpa i pusti da vreme učini svoje i sve se zaboravi… Uz malu pomoć novca, moćnih prijatelja, veza & vezica sve legne na svoje mesto. Ali ne uvek.
Pametnija deca vešto izbegavaju utabanu i poznatu šemu pa se najčešće opredeljuju da u životu budu sasvim nešto drugo od onoga što su im bili roditelji.
Neki ostanu tvrdoglavi, pa se upornim radom & talentom koji nose u genima nametnu kao vrednost sama po sebi.
Stvarno, kada bolje razmislim, čime bih se bavio u životu da mi je otac Johnny Cash? 🙂
U više navrata do sada, bavili smo se pitanjem: može li čo’ek da bude ‘tica? Je li čoveku urođeno da se plaši ili da pravi čuda po vazduhu? Evo novog priloga za tu raspravu, koja će po svemu sudeći ostati otvorena do daljeg.
Kako li im ovo pada na pamet?
Dođe čovek kod doktora i kaže:
– Doktore, je l’ imate nešto protiv kašlja?
A doktor odgovori:
– Ne, ništa. Slobodno Vi kašljite!
Naiđe ćevap na sarmu i kaže joj “U, ala si ti smotana!”
Vicevi koje je Aleksa pre godinu dana počeo da dovlači iz vrtića obavezno su počinjali sa “išao jedan čovek”, a završavali se ili s kontejnerom ili s ličnom kartom ulice ili nekom sličnom kombinacijom. Sada su aktuelni vicevi sa raznim voćem koje prelazi prometnu ulicu, za koje se pravi da ih razume.
Ono što je svakako dražesnije od veštačkog smeha koji će naići u trenutku kad on proceni da je kraj vica jeste lice koje očekuje kraj vica, lice koje krasi poluosmeh pun očekivanja. kao onomad kad sam mu pričao naredni vic. Vic za koji sam kasno shvatio da ga neće razumeti; ipak je elipsa još daleko od njegovog poimanja jezika.
