Današnja popodnevna muzika je rezultat dobrovoljne prijave. Peackok je klimnuo glavom…
Ljudi moji, nije vam lako: juče sam završio tekst kukanjem nad spotovima i ostalim od-muzike-odvlačućim elementima. No, što ti je život: moj ljubljeni bend Guns n’ Roses ne bih primetio onda kada je trebalo – sa 15 godina – da nije bilo spota. No, pre svega, da pustimo inspiraciju za danas: Scott Bredlee’s Postomodern Jukebox & Miche Braden.
Dakle, pre svega Gansi. Što se mene tiče, pravi život počinje onog popodneva koga je MTV pustio spot Paradise City, a ja se desio u sobi. Nisam treptao. Pesma je, uključujući pevača Rosea u beloj kožnoj jakni, Sleša, Izzya i ostalu bratiju, pogodila moju tinejdžersku žicu u punom kapacitetu, kako se sada kaže. Već sutradan sam u prodavnici ploča preko puta kragujevačkog Ineksa kupio epohalni album Appetite for Destruction (1987) u izdanju već pohvaljivanog Jugotona, na kojoj su, ispostavilo se već u toku dana, sve ostale pesme bile bolje od preizvikanog MTV hitića. Aman, koji tinejdžer može da ne voli stihove (My Michelle, B1):
Your daddy works in porno
Now that mommy’s not around
She used to love her heroin
But now she’s underground
So you stay out late at night
And you do your coke for free
Drivin’ your friends crazy
With your life’s insanity
Izvikana balada “Sweet Child o’ Mine” je bila B2. Neodoljivi Slešov solo od punog minuta (dva puta po trideset sekundi jedan do drugog, zapravo) je učinio da ta pesma izbegne blatnjavi talog potrošenosti kakav na rok balade ume da se nahvata (videti pod “Love Hurts” ili “Still Loving You“). Konačno, B6 je najbolja stvar na albumu, psihodelična “Rocket Queen“, neodoljivog ritma i neočekivanog epskog završetka.
Sledio je sjajni EP GnR Lies (A1, Reckless Life, molim lepo, pa nek ide život), i genijalni dupli album Use Your Illusions (1991) (ne smem ni da počnem da nabrajam favorite), u dve ture specijalno dopremljen iz Nemačke ljubaznošću dobre duše Jelene Radović. Ostalo je posle ovoga Gansima još samo da padnu, što su uradili baš kao što gravitacija nalaže: pravo naniže.
Današnja izvedba jedine balade sa Appetite for Destruction neočekivana je, regtajm obrada. Izvodi je Scott Bredlee sa pratećim bendom, dok je za potrebe pevanja pozvana neodoljiva Miche Braden. Narečeni Scott je mudra lija koja sistematski obrađuje savremenu pop muziku (dakle, uglavnom pesme koje ne znam i za koje podozrevam da ih nikada nećete čuti na Suštini Pasijansa) u regtajm maniru, često pakujući brojne numere u klavirske medley komade, loveći tako zamašnu popularnost među YouTube surferima. Vešt je, nema priče: samog sebe sam ulovio kako pola sata puštam razne muzike sa njegovog kanala.
Konačno, iskoristiću ovu priliku za laganu edukaciju auditorijuma o vremenu i mestu koje je izrodilo regtajm, a time i džez. Reč ima Miloš Krstić, profesor klavira na džez odseku Muzičke škole Stanković:
Pojednostavljeno se može reći da je prvobitni džez uglavnom preuzeo harmoniju i skraćenu formu regtajma, bluz način interpretacije i ritam spirituala . Opšte je prihvaćeno da se Nju Orleans smatra mestom gde je nastao džez, mada je oko toga bilo polemika. Vilijem Si Hendi tvrdio je da se i u Memfisu (Tenesi) svirala ista muzika u to isto vreme kad i u Nju Orleansu. Ipak, prema kasnijim snimcima koji su pravljeni mahom u Čikagu i Njujorku, sigurno je da su u Nju Orleansu živeli najbolji muzičari. Razlog je bio verovatno taj što je Nju Orleans, kao velika luka, bio multikulturno mesto gde su se preplitali engleski, francuski i španski kulturni uticaji i stapali sa preživelim afričkim muzičkim nasleđem . Treba dodati da su početkom dvadesetog veka u Nju Orleansu živela tri sloja stanovništva: belci koji su formalno učili muziku, muzički neobrazovani crnci, i kreoli melezi sa statusom 
srednje klase, koji su sebe smatrali belima i formalno učili muziku, mada su za belce oni bili obojeni kreoli. U gradu je tada kažu bilo posla za 200 do 300 muzičara svih boja.
Važan kamerno-muzički segment grada činio je kvart Storivil, lokalno poznat pod nazivom The District, sa oko 200 javnih kuća i cenama u rasponu od 50 centi do 5 dolara po mušteriji. Mnogi makroi bili su baš klaviristi jer su mogli raditi na istom mestu sa svojim devojkama i držati ih na oku. Gazda u kvartu Tom Enderson (Tom Anderson) izdao je korisnu Plavu knjigu – vodič za javne kuće sa spiskom zaposlenih dama i zabavljačica gde napominje da su mnoge profesionalne pevačice-igračice nedavno stigle sa (kulturnog) Istoka. Insistiranje meštana na finoći jedan je od razloga što se u Storivilu u to vreme ne pamte pljačke i provale, i što muzika u samom Storivilu nije bila glasna.
Za džez Nju Orleansa van Storivila karakteristična je bila kolektivna improvizacija i vokalni način interpretacije u instrumentalnoj muzici. Tipičan sastav ovog stila, koji je svirao i za proslave i za pogrebe, bio je: truba (kornet), trombon, klarinet, i ritam sekcija koja je odgovarala zahtevima sviranja u hodu. Truba, trombon i pojedinačni bubnjevi preuzeti su iz vojnih orkestara, klarinet iz arsenala kreolskih muzičara, a gitara ili bendžo iz bluza i minstrel šou pesama. Bubnjar Di Di Čendler (Dee Dee Chandler) upamćen je po tome što je svirao dva bubnja, doboš i bas bubanj, odjednom tako što je za ovaj drugi prikačio pedalu za nogu, čime je inicirao ideju za kasniji set bubnjeva koje svira samo jedan čovek. Atmosfera u sveukupnoj muzici Nju Orleansa bila je krajnje takmičarska među sastavima koji su se nadsviravali. U najranijim danima duvački sastavi imali su pisanu muziku, a kako je vreme odmicalo muzika se, napredovanjem pojedinaca, sve više improvizovala u pravcu džeza.
I tako dalje. To dalje, biće jednog dana… 
Komentari su onemogućeni.