Ovo pisanje me očas baci u bedak. Čega god da se dotaknem & šta god da mi padne na um, traži od mene da prošvrljam netom; ne ide da faktografija bude traljavo odrađena. A kada tako krenem, odmah se susretnem sa nečijom krštenicom i klepim se po čelu. Al’ je mator/matora, pomislim u sebi, zaboravljajući da ću ujutru, čim stanem na noge lagane, u ogledalu da se susretnem sa još jednim takvim likom. 
Sa muškarcima se nekako i izborim, ali nekadašnje ribetine nikako da prežalim. Neke, ma koliko da sam se trudio, nisam mogao ni da prepoznam. Bolje bi bilo da sam ih potpuno zaboravio.
A to teško ide, slike sačuvane u glavama imaju poguban uticaj na našu sposobnost zaboravljanja. 
