Није први пут да ме Грба изокола претекне… мада се већ две недеље каним да напишем ово, опет је он испалио наслов са текстом из мог будућег чланка и пре него што сам га написао. Начело истовремености смо већ обрадили, или ћемо га једном бити обрадили, шта прво наиђе (да, Даглас Адамс је у праву – није проблем у времеплову него у глаголским временима).
Те седамдесеттреће су се испонадогађале бројне важне ствари, мерено мноме, а и цео онај велики рокерски талас је некако већ почињао да хучи и бучи и проћи ће још цела година док се не разиђе у диско пену. Код нас се водила битка за Студио Бе. Властодршци са Првог програма радио Београда (ови са другог и трећег и двеста двојке се нису много питали) су богорадили свашта о дуплирању капацитета, неозбиљности, вашарском приступу и тако даље. Студио Бе, тада млада самоуправна станица намерена да испомера ствари и докаже да радио може сам да се издржава од реклама (са којима су, вала, имали и мере и духа, импровизовали су их у углавном у трку), је након само годину дана у етру почела да се шири. Не знам тачно које године су покренули други програм, кад телевизију, само се сећам да су званичном радију феноменално показали у ком ћошку да клечи по питању емитовања озбиљне музике, кад су отворили и трећи канал који је само то емитовао бар осам сати дневно – мнооого више него ови државни. У ствари не знам ни кад су почели да издају плоче, мислио сам тек седамдесетчетврте, међутим…
Овај сингл је био права мала револуција за то време. Звучао је скроз шлагерски а опет нимало шлагерски. Није било ревијског оркестра него је свирала, у пуном саставу (без Златка, дакако, он не свира) Корни група. Бата Ковач је, изгледа, вазда муку мучио да скрпи довољно пара за уредан и угодан рад групе, па овакви излети нису били реткост. Сличне ствари су радили и касније; мајсторима компликованог подземног звука није било мрско да одсвирају нешто певљиво – занат је занат је занат.
Ово, међутим, није било само то. Бисера је овим синглом стекла популарност два копља изнад пређашње (претходна два, из исте године, нису ни принети – ревијални оркестар итд), музичка продукција Студија Бе је из прве кренула крупним корацима, Бисери је ускоро изашао и албум (али за ПГП РТБ) и југословенски поп је унеколико променио лик. И као да ми је читава медијска стварност некако била улепшана. Мало ли је. Рече и Ршум тада нешто о одбрани лепотом, све се то некао фино слагало једно с другим.
Пре ове сарадње, Бисера је била напросто мање позната Сенкина сестра. Сенка и Зафир су је повремено гурали ту и тамо да запева, појављивала се она и на фестивалима, претежно је ипак певала џез и самим тим била позната мањем броју људи. И онда ово. Одједном.
Не умем да објасним зашто је ово било тако популарно (а и још увек је – песме са тих првих синглова сам чуо у више извођења, чак и од Батиних ћерки, које иначе ретко певају његове старе ствари). Да ли је текст, што је тако на граници поезије и користи се неким језичким алатима који су дотле били неприменљиви у шлагерајуо, да ли због општег звука (јер ипак су то Корнијевци, не дозвољавају себи да звуче шупље)… тек, било је то нешто несвакидашње. Трајало је још неколико песама, изашла су можда још два сингла.
А онда, свако својим путем. Корнијевци су јој одсвирали албум, можда и неки следећи (мада вероватно не сви, тада су се и они разишли). Бата је наставио да сарађује с њом још дуго, наступали су каткад заједно, то више нисам пратио. Музичкој продукцији студија Бе се некако замео траг, врло сам мало њихових плоча виђао у излозима, док сам још зверао у њих – што може да значи да нису успели да нађу дистрибутера у мојој вароши, или да су постали неважни, не бих умо касти…
Бисера још понекад наступа, мада по снимцима на Цевки понекад не могу да утврдим из које су године. Хаџиманови, Сенка и Зафир… одавно нисам чуо ништа ново од њих, али Васил… о томе би могли други самураји, који су га и гледали.
_______________
о Да се исправим овде… стихове је писао Душко Радовић.