Nisam verovao da ću ovaj lament morati da pišem pre nego što dođe vest da je On otišao na Neko Bolje Mesto. Nažalost, otišao je, a da je još uvek među nama. Baš da ne lajem kuda je otišao…
Postoje ljudi koji su učinili toliko mnogo da je nemoguće u malo reči, nekoliko slika ili, u ovom slučaju, štogod muzike opisati veličinu tog dela. Katkad Onaj Odozgo takvim ljudima podari dug život, dovoljan da mogu da se osvrnu i pogledaju daleko za sobom kako bi sagledali svoje delo i uživali u njemu, predajući ga svetu i nadajući se da će doći neko novi da nastavi to delo. Međutim, katkad se sudbina gorko poigra sa takvim ljudima, pa njihove godine ne budu ozračene dostojanstvenom starošću i činom spokojnog odlaska kada za to dođe vreme, već petparačkom lakrdijom u kojoj poštovanje ustupi mesto tuzi.
Kada se desi tako nešto, u posmatraču se često rodi sažaljenje. A to je strašna i zla emocija, jer kada počneš da sažaljevaš nekog, ti ga zapravo odbacuješ. Upravo se to desilo meni ovih dana. Boli me što to moram da priznam: osetio sam sažaljenje prema čoveku koga sam decenijama poštovao kao učitelja i najboljeg gitaristu bluesa.
Thrill is gone.
Verujem da će neki reći da se foliram, ali baš me briga za to: na ivici suza sam.
