Ovaj mali ogled iz analize i sinteze sreće posvećujem liku i životnom delu Miloša Stankovića. Jeste, možda i ja jednog dana shvatim šta taj čovek zapravo radi…
Evolucija populacija (ovo je svestan, edukacioni pleonazam: nema evolucije ako nema populacije) naših predaka vodila je ka opstanku jedinki sposobnih za bolje prepoznavanje obrazaca. Uspešnije praćenje smene godišnjih doba, poznavanje migracija životinja, uočavanje pravog trenutka za setvu i žetvu… bila je ona fina linija koja je razdvajala opstanak i izumiranje plemena. Stoje je prirodno da je jedna od najvažnijih posledica primene naučnog metoda, fine linije što razdvaja napredak i stagnaciju populacija savremenog Homo Sapiensa, upravo uopštavanje.
Prirodne nauke su proces tokom koga se povećava prostor važenja zaključaka promenom suštinskih principa. Što je primećeno primećeno je, ne možemo ga negirati, jedino što možemo jeste da pružimo drugačije objašnjenje uočavanjem detaljnijeg obrasca, predstavljanjem viđenog na suptilnijoj pozornici. Njutnove zapovesti u obliku apsolutnog prostora i apsolutnog vremena koji postoje bez obzira na njihov sadržaj zamenili su Ajnštajnovi postulati – bezuslovna maksimalnost brzine prostiranja elektromagnetskog polja, ekvivalentnost ubrzanog kretanja i gravitacije, ravnopravnost svih uporednih sistema u odnosu na oblik fizičkih zakona. Posledica Ajnštajnovog viđenja prirode je prostorvreme, odlučujuće određeno svojim sadržajem, koje ne može postojati samo za sebe. Ajnštajn piše: nema praznog prostora jer ne može da postoji nešto u čemu ničega nema. Ove strahovite reči su posledica jednačina koje su posledica postulata. One su tačne zato što iste te jednačine tačno opisuju Merkurovu putanju, određuju zakrivljenost i boju elektromagnetskog zračenja u gravitacionom polju, kao i način na koji treba podesiti satelite GPS u orbiti oko Zemlje. Negiranje određenja prostorvremena njegovim sadržajem negira kompjuterski navođen put u Grčku. Nema načina da se fundamentalna naučna saznanja parcijalno opovrgnu. Ako je brzina svetlosti konačna – a jeste, onda je starost kosmosa 13,8 milijardi godina, i nikakvi kreacionistički dokazi ne mogu to vreme smanjiti na sedam hiljada godina.
Potpuno u skladu sa svim navedenim opštim razmatranjima stoji i omiljena šupa sa alatima za kondenzovano obrazlaganje naučnih teorija, poznata i pod imenom matematika. Ta naučnolingvistička disciplina započinje svoje postojanje skupom nedokazujućih pravila koje nazivamo aksiomi. Recimo, u Euklidovoj (ravanskoj) geometriji aksioma ima pet:
- duž je najkraće rastojanje između dve tačke,
- svaka duž se može proširiti u pravu,
- krug se dobija od duži veličine poluprečnika oko jedne od krajnjih tačaka duži,
- svi pravi uglovi su jednaki,
- ako dve linije seku treću tako da je zbir presečnih uglova manji od zbira dva prava ugla onda se te dve linije moraju seći.
I to je to. Iz ovoga neizbežno sledi da su svi uglovi u pravilnom petouglu jednaki 72 stepena, da je površina trougla jednaka polovini proizvoda stranice i njene visine… kao i da šestarom i lenjirom nije moguće podeliti ugao na tri dela, baš kao što nije moguće nacrtati kvadrat i krug jednakih površina.
U društvenim naukama stvari su komplikovanije. Obrasci se teško pomaljaju jer kada se radi o nama nije jednostavno zadržati objektivnost. Srećom, sociološka istraživanja kojim nas svake subote nadahnjuje sjajni Aleksej Kišjuhas ukazuju da iza prividnog haosa društvenih ponašanja postoji prostor za uopštavanje. No, da bi do uopštavanja došlo moramo pre svega primetiti interesantne pojave iz društvenog okruženja čije stanje želimo da opišemo nekakvim modelom, iz koga ćemo dalje možda dobiti poneku posledicu. Bez ikakvog posebnog reda, onako kako mi prvo pada na pamet, u državi Srbiji primećujem:
- proces kojim su pravosnažno osuđeni komentatori zatvorenog foruma Parapsihopatologija zbog tzv. poziva na okončanje života Borisa Malagurskog, kanadskog autora video uratka o ubistvu Brisa Tatona;
- tekst u najčitanijim dnevnim novinama koji otkriva neočekivani uspeh u pokušaju trisekcije ugla, kao i propratne komentatorske pohvale;
- opštedruštvenu okamenjenost Nikole Tesle i Mileve Marić u nauci, zapravo vrhunskoj nauci;
- Miloša Stankovića, misterioznu pojavu samodefinisanu misijom utemeljenog razvoja društva znanjem, intuicijom, hrabrošću i iskustvom tako da nagrade postanu samo tačka na „i“;
- novi nagrađeni (opet pleonazam? Ja se duboko izvinjavam) roman DJ Danilova;
- reakciju javnosti na činjenice koje je Sonja Biserko iznela kao svedokinja Hrvatske u procesu protiv Srbije u cilju određivanja genocidirane strane tokom ratova devedesetih godina prošlog veka;
- fenomen dvosmerne nacionalne ljubavi prema Montekarlčaninu N. Đ.;
- nagradu Izviiskra Njegoševa koja se dodeljuje „сваке друге године за најбољу књигу, сабрана или одабрана дела, и за животно дело аутора настало на српском језику, без обзира на територију где је настало.“ i njenog ovogodišnjeg dobitnika kome „nastanjenom u tihoj atlantskoj zavetrini […] i gde, po primeru domorodaca, izbegavam uobičajene i prirodne međuljudske veze oči su se otvorile agresijom iz proleća i leta 1999. godine.“
Svačega ovde ima: pravosuđa, filma, matematike, nagrada, književnosti, sporta. Sve ove društvene aktivnosti izgledaju nespojivo, odvojeno. Pa ipak, postoji nešto zajedničko svim popisanim tačkama, a to je sreća. Malagurski je srećan zbog toga što će makar na godinu dana zadržiti glavu na ramenima od naleta raspomamljenih forumaša zatvorenog tipa što nose skraćene puške, trisekcionsta je srećan jer mu je izašao članak u novine, vajari su srećni zbog razmnožavanja statua naučnika, komentatori su srećni jer imaju čime pred Miloša pa bio on Babović, Stanković ili tek Obilić (i ostale srpske vitezove, molim lepo), Stanković & Danilov su srećni jer nagrade valja stići i onda sa njima uteći, narod je srećan jer je nevin a i Montekarlčanin je uzeo par titula – čime je i Montekarlčanin posledično srećan, žiri je srećan jer „Милован Данојлић је Европљанин каквог немамо.“
Ali kako modelirati sreću, nešto tako široko i neuhvatljivo? Nema problema, tu je teorijski model dramskog pisca Siniše Kovačevića, po kome je za sreću je nužno da:
- radiš posao koji voliš,
- provedeš život sa ženom koju voliš,
- budeš zdrav,
- voliš otadžbinu ili grad u kojem živiš,
- neophodno čovek bude slobodan. Slobodan!
Kovačevićev je model ipak načisto pogrešan. Kako može čovek da bude slobodan ako nije sa ženom koju voli ili radi posao koji ne voli? Kako da radiš posao koji voliš ako nisi zdrav ili nisi slobodan? Kako da voliš otadžbinu u kojoj živiš i da radiš posao koji voliš ako nisi slobodan da radiš na Veliki Petak?
Ove primedbe su toliko jednostavne da je totalno neverovatno da ih autor nije primetio. Da li bismo mogli da obećavajući model popravimo? Možemo! Korigovani Kovačević-Babović model srećnog čoveka u Srbiji podrazumeva da:
- neophodno čovek bude Srbin. Srbin!
Vidimo, korekcija je prividno minorna, ali ipak suštinska. Na prvo mesto je došla nekadašnja peta tačka promenom jedne reči, jer su tom promenom nekadašnje prve četiri i peta tačka postale jedno te isto. Sada je sve na svom mestu, usaglašeno sa navedenim primerima iz prakse. Možeš da budeš Srbin i ako nisi zdrav i ako mrziš ženu i ako bacaš otpatke kroz prozor. Tada, naravno, raditi na Veliki Petak nije moguć događaj, odnosno biti Srbin podrazumeva ne raditi na Veliki Petak. Jer u Srbiji posao koji voliš jeste biti Srbin.
Po minimalno korigovanom modelu kolege Kovačevića pre svega valja u Srbiji Srbinom biti. Potrebno je i dovoljno, kako kaže nauka. Ne pitaj radnika za rad. Ne pitaj naučnika za naučne radove. Ne pitaj gde plaćam poreze. Ne pitaj zašto pišem idiotske romane. Ne pitaj žiri za obrazloženje. Ne pitaj koliko sam razreda osnovne završio i ko mi je bio razredni. Jesam li Srbin, pitaj. Slavim li slavu, pitaj. Koje sam vjere, pitaj. Koliko se puta dnevno u nebo uzdižem, pitaj. A za platu ne brini, dogovorićemo se.
Primeri se predivno uklapaju u model, milina je čuti klik-klak kako stvari ležu na svoje mesto! Udaljiti Srbina u Srbiji od sreće nije moguće upravo zato što je Srbinu u Srbiji sve omogućeno samo zato jer je Srbin. Ja bih, molim, da opravdam ubistvo Francuza u Srbiji. Nema problema, prodato! A ja bih, znate, da podelim ugao na tri polovine. Ah, pa naravno, izvolite, nismo to odavno imali. Montekarlčanin u kratkim gaćama neka se javi u VIP odeljenje gde će dobiti uputstva o potrebnom broju podizanja sva tri prsta u vazduh. Ko nudi poletanje u nebo, ima li autora potpuno besmislene litature, nove Nikoline statue ili igrokaza o Milevi? Može, sve može, preuzmite nagradu na šalteru desno. A vi novinari da pišete o ovome, komentatori su nam besposleni evo 23 minuta.
Srbija je srećno prostorvreme potpuno ispunjeno Srbima.
U Srbiji, svakako, ima onih koji ne primećuju opisanu punoću sreće. Drugovi Ciganji, ateisti, Sonja Biserko, Brankica Stanković, Žene u Crnom, LGBT populacija – prisutni su kao društveni reductio ad absurdum, bezuslovni dokaz za srbovanje kao jedini uslov društvene sreće Srba u Srbiji.
Konačno, kao svaki naučni model, i srbski modela sreće ima svoje posledice, društvene merkure koji se konačno kreću kako ih preusrećeni Srbi vide. Sa jedne strane, srbska populacija je izgubila čulo sluha. U Srebrenici je počinjen genocid. A? Kako? Na Kosovu su činjeni odvratni zločini. Molim? Šta? Sa druge strane, posledična posledica celog galimatijasa je ipak pravi pravcijati holivudski hepiend: srbske tetke pucaju od zdravlja, jer njihovi srećni sestrići redovno odlaze da im odnesu lek.