Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Možeš da se ljutiš na Vilijama Šekspira ako hoćeš. Možeš i da budeš onaj drugi Vilijam što se preziva Šatner – pa šta? Možeš da budeš sve što ti duša ište, ali to nije dovoljno da središ Šekspira. Jer treba da znaš na čijoj strani je Patrik Stjuart…
Sve u svemu, ustanovili smo pravilo: Shakespeare maketh the hero of oneself, oh my. A kapetan Kirk može da se ljuti koliko hoće, jer kapetan Pikard je ipak veća faca.
Krenem onomad na pijacu. Dok izlazim iz zgrade, ispred mene promiče gospođa koja mi se uljudno javi. Dok prebiram po glavi koja to beše, izmače mi desetak metara. Cooliram, nabio sam sluške u uši i krećem za njom. Kada bi se okrenula, da joj ponovo vidim facu, možda bih je i prepoznao. Ovako, kao iskusan muškarac, mogu samo da konstatujem činjenice koje vidim straga: rane četrdesete, obučena k’o pre 30 godina, duge noge u farmerkama koje joj dobro stoje… Taman! 
Gledam da je stignem, da je priupitam kada i na kojoj smo žurci bili, al’ klecaju staračka kolena … Uvek te izdaju kada se najmanje nadaš. 
Odustajem! Njene noge, za razliku od mojih, i dalje sigurno hodaju u taktu 2/4 a ja hvatam sebe kako, kao hipnotisan, zevam u njeno dupe u tesnim farmerkama koje se njiše u ritmu muzike za ples… 
Znaš kako je: sloboda mišljenja, sloboda govora, ovo-ono, ravnopravnost u medijima… Tamo neki kreacionisti su tražili da im se ustupi isto vreme na mediju istog ranga kao što se emituje “Kosmos: prostorvremenska odiseja“. Ne, stvarno: ovo se desilo.
Kako bi to moglo da izgleda? Recimo:
E sad: dok je parodija, ajde-de, pa još kao da se kiselo nasmejemo lošem vicu.
Who’d be a woman, in this God forsaken town
Oh how I wish I could go
Giving to people I know will bring me down
And if I ache I dare not show, show
Nije mi bila namera da izvučem teskobu prisutnu u ovoj pesmi u prvi plan, ali možda to i nije loše. Živimo u takvom okruženju da mi se ponekad čini da je ova nesrećna zemlja jedan veliki, virtuelni sanatorijum. Sa mnogo pacijenata. 
Pa kako da uteknemo iz svega toga? Recept je jednostavan, samo ga treba sprovesti…
Suština pasijansa se oprašta od omiljenog pisca.
…Nevolja je bila u tome što je kiša sve sluđivala, remetila i nagrizala, tako da bi među zupcima najjalovijih mašina izraslo cveće ako ne bi bilo podmazivano svaka tri dana, oksidirali bi konci brokata i buđ bi se zapatila na mokrom rublju. Vazduh je bio toliko vlažan da su ribe ploveći mogle da uđu kroz vrata i iziđu kroz prozor.
Sto godina samoće (1967)
Stephen Fry i njegov prijatelj Mark Carwardine, zoolog, otišli su u nekakvu šumetinu na Novom Zelandu sa namerom da snime retku vrstu papagaja po imenu kakapo, za kojeg je poznato da je preostalo samo još oko 130 primeraka. Braša kog su sreli se zove Sirroco (?) i bio je druželjubiv prema njima.
Štaviše, veoma druželjubiv.
Nikad ne znaš kad će da te saleti neka nevolja ili zaskoči ugroženi papagaj neletač. Pa mislim, ovaj je baš ugrožen…
