Već par nedelja propiram uši svakojakim muzičkim novitetima, pa sam se malo umorio. Dešava mi se to, s vremena na vreme, kada poželim da sam prosečni konzument. Od onih što uključe radio, naštele se na omiljenu stanicu i puste mozak na otavu… Pa kada im dosadi, samo promene stanicu…
Eeee, kada bi ja mogao tako, sa četvrt uva, bilo bi mnogo lepo. Ali ne mogu, odavno sam se deformisao u pokušajima da do kraja spoznam šta je autor hteo da kaže, pa to radim nesvesno. Zbog toga trpim kritike i ljudi mi često lepe etikete – te da sam perfekcionista, zaluđenik, cepidlaka, nakrivo nasađen… Ne smem ni da pominjem šta mi sve kažu. 
Skoro su me neki drugari pozvali na svoju svirku. Prekaljeni muzičari, perfektno su odsvirali svoj set, bilo je puno meni dragih ljudi koje odavno nisam video, pivo je bilo ‘ladno baš kako treba, a raspoloženje odlično. I dok smo čekali da “dete” donese novu turu, basista mi se požalio:
– Izgleda mi da si samo ti primetio da smo malo ispali iz ritma u trećoj pesmi, pre solaže… Jebiga, dešava se… 
– Jebiga, nisam to primetio, došao sam da popijem piće i da se opustim…
Nije mi poverovao. 
Muzika treba da bude zabava & relaksacija, pa tek posle nešto drugo. Zato volim nepretenciozne albume koji se prave za svoju dušu. Pri njihovom nastanku stvari mogu da krenu loše i pretvore su svojevrsni ego trip, što na kraju proizvede dosadu pri slušanju & odbojnost. A desi se da se uhvati dobra atmosfera & vibe na snimanju što, po pravilu, u krajnjem skoru karijere ne donosi ništa spektakularno, ali se rado sluša. 
Za prosečnog konzumenta muzike, Benemont Tench je klavijaturista u grupi Tom Petty & The Heartbreakers. Za mene – glavni potporni stub Tomu Pettyju, onaj koga primetite tek kada ga nema na pozornici. Njih vezuje prijateljstvo od klinačkih nogu: kada se Tench zasitio časova klavira i okrenuo rock & rollu, napravio je prvu grupu sa Pettyjem. Petty je imao 14, a Tench 11 godina! 
Klijentela sa kojom je Tench sarađivao tokom godina van matične grupe je ogromna i veoma respektabilna. Tako da je za snimanje svog prvog solo albuma mogao da bira koga će da pozove – svi bi se odazvali. Legendarni producent Glyn Johns je imao zadatak da prisutnu ekipu zaključa u studio i ne pušta ih napolje dok ne završe posao. I da “uhvati” šta se na snimanju dešava. 
Rezultat je album koji neće izazivati ekstazu, ali će se rado slušati jer ni u jednom trenutku ne opterećuje. Ono što slušate dok ovo čitate, a snimljeno je uživo, ni malo se ne razlikuje od onoga što se čuje sa studijskog snimka. 
Tako to rade majstori. 