Ovih dana je baš bilo zabavno. Bacio sam okce na nove novine i odmah sam se ozario. Muzičari su se probudili iz zimskog sna i počele su da se pojavljuju interesantne i potencijalno opasne stvari. Eskivirao sam diskusiju o interesantnom argentinskom bendu u kome teclados zvuče jeftino, što kvari opšti utisak o njima, i bacio se na čitanje ne bih li u moru recenzija novih izdanja razabrao šta bi mi bilo interesantno da plaknem uši.
Srećom, Cevka je tu od pomoći, pa sam brzo za nekoliko bendova utvrdio da presipaju iz šupljeg u prazno i momentalno ih zaboravio. Neka ih sluša dalja i šira rodbina.
A onda sam naleteo na novi bend čiji je album dobio vrlo visoku ocenu. Recenzent je bio opširan pa je pomenuo i goste na snimanju, sve neke meni drage ljude sa kojima se godinama družim. E, tu više nema zezanja, mora da se čuje… 
I čulo se, ali nećemo danas o tome: to je bio samo povod za današnji prilog, doći će i to na red. Jer smo Šef & I ubrzo komisijski utvrdili da je posredi veoma dobar album. I da pevaljki znamo oca & majku, brata, kumu, starovaticu, etc…
Dakle, dete je poraslo! 
A mi to nismo ni konstatovali. 
Iz malo šturih podataka na netu saznam da dete ima i solo album. Ne budem lenj, pa ga potražim, znajući da brižni roditelji ne puštaju decu u život tek tako i… Slušam album već treći dan. 
Čim krene gitaroški sitan vez, čuje se da tatica nije svoju devojčicu ispuštao iz iskusnih ruku za vreme snimanja. Kami Thompson je od tatice nasledila i način pevanja, pomalo “ravan”. Što reče neki tip komentarišući album: “Liči na majku, zvuči kao otac.” 
Kod mamice je deceniju unazad pekla zanat pevajući prateće vokale što na turnejama, što na njenim albumima. Sa starijim bratom se intenzivno družila sa izdancima još jedne poznate muzičke porodice, pa nije iznenađenje da joj Rufus & Martha Wainwright na albumu daju vokalnu podršku. I Sean Lennon i još neki slični tipovi… 
Album Love Lies (2011) je, dakle, poprilično zrelo delo za debitanta. U njemu ne treba tražiti maestralno pevanje, jer ga nema. Ali ima Kamilinih odličnih pesama koje pokazuju da krv nije voda i da je njen životni put rođenjem određen. Njeno melanholično pevanje, po kome podseća na oca, nikada nije plitko i melodramatično, već je odraz dubokog proživljavanja svakog stiha i veštog izražavanja emocija. To je ona iskra koju samo retki muzičari nose u sebi. 
A sada je vreme da promenim ploču… 
Komentari su onemogućeni.