Синтисајзер који никад није постојао

Гугао је већ ушао у пословице. “Ко нема у вугла, има у гугла”, “шта зна гугао, знам и ја”… и она, “ако нема на гуглу, није се ни десило”. А онда га, гугла, ухватим да се није спремио за час.

Синтисајзер је једно од разочарања која је донела будућност на преласку у прошлост. Очекивао сам неке ванземаљске звуке, а кад ми је, двадесетак година касније, успело да и испробам понеки, видео сам да се такмиче ко ће боље да имитира клавир, виолину, хор, звона… а од тог ванземаљског дела, пар јефтиних ефеката, разиђите се, нема овде шта да се види.

Списак музичара који су из тог сокоћала успели да извуку нешто што никако није могло да се извуче из других инструмената је, бар на мом папиру, отприлике једноцифрен (Кит Емерсон, Бата Ковач, Вангелис Папатанасиу и још неколицина). Данас, о овом трећем.

И, пре свега, о његовом тајанственом инструменту, претечи синтисајзера. На овом снимку, то је она горња кутија на којој нема ничега осим клавијатуре и понеког прекидача, никаквих ознака, обична даска, чак није ни лакирана. Очигледан ручни рад. О којем гугао ништа не зна.

Можда ја не умем да нађем кључне речи, лош сам са тим кључевима… покушао сам са “vangelis keyboard 1969” и опет нисам добио ништа. Претходни покушај, без године, ме навео да замало поверујем да Вангелис (тј Евангелиос Одисеас Папатанасиу) није ни имао ништа осим мелотрона, клавира и хемонда до 1975, кад је у Лондону саздао свој студио (Nemo Studios – што би се превело као Немови студији, Немовски студији или Нимоу стјудиоуз, зависи како сте расположени)(у чему не умем да објасним множину, студио је био један на стању, и исто један по књигама). Чак и један темељно написан блог о почецима синтисајзерско-симфонијског рока опет мисли да Вангелисова историја на ту тему почиње 1975. Нашао сам чак и један бизаран сусрет момчади са Салвадором Далијем (који је исцртао сулуд синопсис како би албум 666 требало да се изведе као целодневно догађање са експлозивним лабудовима и бомбардовањем Барселоне, истина не бомбама него слоновима и фратрима), али ни речи о инструменту.

Из те кутије су излазили неки невероватни звуци. На овом снимку се то чује нешто на почетку и на крају, а овде има више тога, мада се зверка нигде не види уживо. И оно што има “живих” снимака је упасовано са студијским звуком, тако да мистерија остаје неразјашњена. Ко је то правио, шта је тај радио пре и после тога, где је сад та машина, да ли то неко данас уме да направи?

Шта је после било са момцима? Демис Русос је кренуо у неку соло каријеру, шлагерашког типа. Једном се чак појавио на тадашњем Ертебеу (или је већ прекрштен у Ертеес) са племеном некаквих поданица које су малтене пузале око њега, оне му харем, као. А имале су доста посла да га обиђу, био је позамашан. Чујем да још има следбеника, не бих знао, отад нисам пратио нити ме занимало шта ради.

Вангелис је, знамо, направио велику соло каријеру као филмски композитор, која му и данас добро иде. Остали још увек нешто свирају по Грчкој и не дају се.

Главни разлог због ког сам све ово написао је да позовем вичније од себе, ако умеју да изгуглају одговоре на она питања о Вангелисовој тајанственој дрвеној кутији са диркама. Мени нешто од приче остало у вугла, а н’умем у гугла.