Научна фантастика се понекад пише као софтвер. Штавише, неки писци су и програмери, и умеју фино да помешају те две врсте писања. Постоји ту и једна важна сличност, невезана за личност писца: 90% пројеката не буде довршено. Напросто се баци.
Осим у случају Џоа Халдемана, који је урадио вежбицу са две премисе: задао је почетну реченицу и да крај има да се деси за дочек нове трихиљадите. И кренуо да измишља шта би из тога могло да следи. Вероватно се и хиљаду других писаца бавило истим спортом, али Халдеман је ово негде и објавио (под називом “Четири кратка романа”), и то је стигло до мене. Намеравам да објавим сва четири дела.
И нека се не љути што ћу му дати само пола зараде од овога (дакле нула), јер му још нисам опростио брљотку звану “Камуфлажа“, коју сам чак и платио.
Сећање на ствари прошле
И напокон би тако да баш нико не мора да умре, осим ако му понестане пара. Кад би почело да вас болуцка и жига, што је значило да вам се тело офуцало, отишли би сте до корпорације Бесмртност и стали у ред да им дате своју кредитну картицу. Ако имате бар милион долара – а имао је то свако кад-тад – они ће вас вратити у који год узраст хоћете.
Један од начина да се дође до пара је била размена знања. Вештине су се дале пренети технологијом добијеном приде уз поступак за бесмртност. Могли сте да утрошите пар деценија да постанете велик концертни пијаниста, а онда ту вештину огласите на продају. Није мањкало људи са два милиона који би трампили један да буду Вен Клајберн свог села. Кад продате вештину, остајете без ње, али је можете откупити коју деценију или век касније.
За многе је то постала животна игра – да постану привремено генији, продају генијалност за младост, а онда копају по неком другом пољу, да зараде да откупе ону особу која вас је први пут спасла од гроба. Уживају у томе неколико година, опет продају, и тако ад инфинитум. Или ад финитум, ако се саплетете негде у каријери, па се затекнете стари, сиромашни и невешти. Што се догађало све ређе и ређе, обрнутим дарвинизмом: непреживљавање најмање прилагођених.
Наравно да се није све сводило на трампу свирања клавира за неурохирургију. Људи довољно имућни да уживају у животу век за веком би одрастали и побољшавали се. Неко би могао да изгледа као једва пубертетлија а да уме да надсократи Сократа у сократству. Навикавало се да се на истом лицу нађу бубуљице и мудрост.
И онда долази Џател Дајкат, узор свога доба, бурно ренесансна особа. Умео је да слика и ваја и свира шест инструмената. Да пише формалну поезију левом руком док десном решава диференцијалне једначине. Да пише формалну поезију о диференцијалним једначинама! Гимнастички олимпијац и светски рекордер у бацању бојне секире. Докторирао антропологију, историју уметности, вртложну физику и везивање мушице.
Све је продао.
Неизмерно богат али без употребљивих вештина, Џател Дајкат је себи основао труст који ће доносити милион долара годишње. Одвојио је и богату плату за старатеља. И онда је наручио од корпорације Бесмртност да га врате на узраст од једне године, па да то онда понављају сваке године.
У свету без деце – а куд би с њима? – био је једино дете. Једини није умео ништа, и напокон, једини без хиљаду запамћених година.
У свету прераслом религије – шта ће им? – он је постао попут бога. Долазили су издалека да слушају његово блебетање, кроз које су се надали да ће да допру до стања блажене невиности, затрпане тежином мудрости.
Било је неизбежно да ће неко смислити како да на томе ушићари. Конзорцијум са именом типа “Табула раза” је нудио да “дајкатује” сваког ко има довољну суму такозваног новца, и да га држи тако докле год хоће. То је испрва изазвало јавно негодовање, јер је некакво светогрђе, или подсмех, јер је очигледно некаква шема за згртање такозваног богатства.
Кад тад је свако морао да проба. Већина оних што су пробали на годину би се враћали по још десет или сто, а на крају и заувек. Након више векова, више је било трајно дајкатованих него људи, ако бисте их још сматрали за људе, тако оптерећене миленијем мудрости и искуства. И тако љубоморне на ове што су одустали.
На дан 31. децембра 3000. Н.Е, последња “нормална” особа је одустала од своје самоће у корист дајкатовског блаженства. Свет су насељавала апсолутна невинашца, на бризи стрпљивим машинама.
Трајало је то дуго. А онда су, једна по једна, машине почеле да се кваре.
Komentari su onemogućeni.