Полако затварамо круг, као да смо нека служба… Прелазимо на другу страну главног сокака. Река, тј бивша река је остала са оне стране, али и са ове је некад текла. Ту негде, у старом кориту, и даље расте трска, на 100м од центра.
Али то се овде не види, тих 100м је налево одавде. Пупинова улица се искоса примиче центру, тако рећи с леђа.
(велика)
Зграда лево је главна пошта, а ова десно, у скелама је, стражњим делом, Главни сокак 1, ака Буковчева палата. У њој је ваљда још увек књижара Савремене администрације и већ ваљда шеста туристичка агенција. Или нека банка… хм, главна улица, тамо нема ничег осим банака, мењачница, кафића, седишта странака и бутика. Ту негде, на броју 11, улаз из авлије, била је ваљда куглана, па рвачки клуб, па рачунски центар у ком сам једно време радио, па после не знам шта, а сад је некаква енвео или тако нека евро-нешто-као-институција. Прошао сам туда педесет пута и нисам успео да запамтим шта.
На оваквим фотографијама волим да имам што мање земље и неба; ово је вештачки амбијент у најбољем смислу речи. Здања која се наслањају једно о друго ми некако боље пријају него она раштркана као печурке па са обријаним травњацима (сваки травњак је помор над свим осталим биљкама!). Волим ушушкано, шта ли, или овде видим човека како обликује простор према себи.
Знак забране паркирања се овде, зачудо, увек поштовао. Оно, сад фирма која убире харач од паркирања има законско право да вам утовари кола на паука (што још нисам видео, али по дисциплини закључујем да сви верују), међутим на овом делу је толико тесно да сви знају да им је боље да ни не пробају. Јер, ово је ћорсокак. Главна улица је пешачка зона, десно из кадра не може; иза камере је библиотека, не може; лево може… до поштине капије, једва 30 метара. Шта би са банатским пространствима? Канда у центру није било места за њих. Коме је досадно може да гледа балет сваког дана, како људи маневришу колима. Са фотографске стране, кола на улици спадају у исту ону позамантерију – можда су појединачно често ружна (мада сам имао среће да су ми у кадар упала чак два колор модела) али су део пејзажа и боље их је уклопити, него покварити све да би се нашао угао одакле се не виде (боље? да, по дефиницији која гласи “јер ја тако хоћу”). И можда су нас зум објективи размазили, али да сам морао да шећкам напред назад да ухватим овај изрез, не бих ово ни снимио, нисам имао времена за то. Овако, пролазио, спазио, укопао се у месту, подигао цев, мало призумирао (мора се, у Банату је небо веће него другде) и то је то. У Светлокомори само подесио тамније тонове да што више личе на онај зимски штимунг који сам видео, и готово. Чак ни изрез нисам дирао.
Инвентар: пошто улица закреће налево, с леве стране се види само првих неколико кућа, све до једне стара градња и све до једне преудешене да би у предњем делу имале некакав локал. Ту су сви нормални дућани, ту може да се купи све што је протерано са главне улице: фотографи, венчанице, торбице и одећа на другим језицима, мобилни телефони, рачунари, играчке…
На десној страни, део који иде право, до куле, у ствари је стражња страна здања у главној улици, где је неко паметан почео да руши старе зграде, почев од зграде Бановине, уместо које су нам турили онај водоторањ. Пошто се дигла велика граја (у архитектури, урбанистици, култури и политици), оладили су мало са том причом и донели одлуку да ће само приземљуше да се замењују вишим зградама, а спратне остају. За невољу, баш од броја 3 до 9 све саме приземљуше, па су ту сазидали… четвороспратну стамбену, са дућанима у приземљу, а око ње, са стране, стајала је гола земља и најскрнавији бетон какав пре приличи сеоској авлији или аутобуској станици. Ту су се после начичкали киосци са одличном клопом, и то је био одличан скраћени пролаз, до новијих времена кад су те две рупе запушене новим зградама, а онда и следећа, где је некад било Борово, замењена овом стакларом са кулом, која се, зачудо, уклопила као да је увек била ту, и кроз њу може да се прође, као и кроз следећу авлију. Јер, ето, човек обликује простор према себи.