Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kada si rasterećen svakodnevnig briga, možeš da pustiš mašti na volju. Samo što to ne može da se desi u Zemlji Srbiji. Nije ni čudo što u poslednjih desetak godina najopičenije stvari u muzici stižu iz severnih krajeva Evrope. Izgleda da su se Skandinavci oslobodili svih ovozemaljskih briga i bacili se na kretivno stvaranje.
I ne samo u muzici: ima tu još koječega. Možda se neko i prihvati da napiše ponešto o knjigama, flimovima i TV serijama koje imaju bolje priče od svojih uzora…
Od ovog silnog cirkusa za koji i dalje mislimo da nam ga je priredila priroda, zaboravili smo da će uskoro početi svetsko prvenstvo u fudbalu. Nije da mi to nešto osobito znači: odrekao sam se čak i one tradicionalne dve-tri utakmice koje sam nekada odgledavao na Mundijalu, kako bih onda opet bio miran sledeće četr godine i živeo u ubeđenju da, zapravo, nisam prestao da pratim taj tzv. sport još 1979. godine.
A onda, kao grom iz vedra neba, pogodi me empirijsko saznanje o tome kako se u Srbiji igra fudbal. I to onaj, tobože, na najvišem nivou.
I onda, posle takvog saznanja, znam da ću opet biti miran od pokušaja da gledam fudbal barem pet sledećih godina. Jedino, velim, nije fer što su mi to priredili baš uoči Mundijala.
Jebigica.
