Imam jednu tezu o odnosu prema muzici. Ne znam koliko je tačna, a svakako unapred priznajem da je potpuno subjektivna. Bez obzira na te slabosti, izreći ću je, pa neka se rasprava nastavi ako imate drugačiji stav.
Elem: da li vam se ikada desilo da osećate kao da nešto nije u redu sa muzikom koju slušate? Mislim – to što slušate volite, sami ste otkrili, oduvek rado birate i zaklinjete se baš u to, ali u poslednje vreme kao da nešto nedostaje. Kao isprane boje, kao kragna koja vas žulja, kao nekakav šum kome ne možete da odredite izvor, kao neslana supa…
Ako se često osećate tako, tada vam nedostaje živa svirka, dragi moji.
Često razmišljam o koncertima koje sam pohodio. Bilo je velikih, malih, lokalnih, globalnih, ama na nekima sam i sam učestvovao. Neke sam pohodio u svojoj varoši, neke u većim gradovima u okolini, bilo ih je u pozorištima i na stadionima, ma i u inostranstvo sam išao zbog živih svirki. Većina tih sećanja priziva neke sjajne momente, jer većina svirki koje pamtim je ostala u meni kao sjajan, potpuno artikulisan zbir važnih i najčešće neponovljivih iskustava.
Poznajem ljude koji o muzici mnogo manje znaju nego ja, ali su pohodili mnogo više koncerata. Poznajem i one koji o muzici znaju neuporedivo više nego ja, ali nisu videli ni blizu toliko živih svirki kao ja. U redu su i jedni i drugi, ali ne bih se menjao ni sa jednima. Puste želje, pusti snovi: voleo bih da sam video više koncerata i da znam više o muzici koju volim, ali iz ove kože i iz ovog kalendara se ne može. Ostalo je malo onih čije koncerte bih iskreno želeo da pohodim, a do sada nisam (Van Morrison je najveći od njih – njegov koncert je sveti gral živih svirki, drugi put ću vam pričati zašto). Ne nadam se više ničemu: desiće se ili neće, biću vredan da se potrudim ili neću. To ne mogu znati nikad.
Samo su dve konstante poznate u mom ophođenju prema živim svirkama. Prva: ako imam dovoljno novca da pohodim koncert koji želim da vidim, koliko god visok taj novac bio, ja ću to i učiniti; naučio sam da se trošak zaboravlja, a koncert pamti. A druga: na koncert ne nosim nijedno očekivanje. Nema veće gluposti nego trošiti energiju na koncertu razmišljanjem o tome hoće li to i to biti odsvirano ili ne. Bilo je takvih situacija i kvario sam sebi ugođaj zbog toga. Iskustvo me je dovelo do toga da više ne razmišljam tako glupo. Koncertu se prepuštam i čekam da se desi ono (to ono nema ime). Ako se desi jednom, čemu se nadam, dovoljno je. Ako se desi više od jednom, to pamtim vrlo dobro.
Preko toga postoje samo naučna fantastika, Márta Sebestyén i The Rolling Stones.
Postoji i nešto što mi je apsolutno teško da činim, a to je da bilo kome, bilo kad i bilo zbog čega objašnjavam zašto želim da idem na neki koncert ili zašto ne želim. Na stranu što to delom zadire u pitanje ukusa, a to nikada ne treba da bude predmet rasprave, nego zapravo ne nalazim za shodno da gubim vreme na prazne reči. Ne vidim razloga da nekom objasnim zašto sam dvaput išao na koncert Gibonnija, a zašto nisam hteo da idem na koncerte Boba Dylana i Eltona Johna (a razlog što neću gledati Joan Baez uživo je isti), dok sam opet kupio najbolje karte ispred bine na koncertu Toma Jonesa, čije ploče nikad nisam kupovao niti ću ih kupovati, ali ću i njega i Erica Burdona rado gledati i treći put, ako mi se ukaže prilika.
Da li bi trebalo da svedem ovu nesuvislu skupinu rečenica u racionalnu ravan? Da li je to uopšte moguće učiniti? Postoji li univerzalni imenitelj koji objašnjava nagon jednog ljubitelja dobre muzike da pohodi koncerte? Ja tvrdim da postoji, ali da o tome uopšte ne može da se razgovara, osim na nivou češanja jezika o nepce.
Ne ljutite se što ću to preseći tvrdnjom koja zvuči arogantno, mada mi nije namera da to bude tako. Naime, ja ne mogu da razgovaram sa vama na tu temu ako nikada niste gledali grupu The Rolling Stones uživo°. A ako jeste, razgovor je u tom slučaju izlišan, jer znate o čemu pričam sve vreme.
Samo ću se vratiti na početak priče: rock’n’roll je karakterističan po tome što priča priče, a ne što odslikava nešto lepo (to je posao pop-kulture). Te priče ne moraju da budu lepe – što ono Žikica Simić ima običaj da kaže, često se suočavamo sa ljudima sa margine, sa ljudima koji su postali otpadnici samo zato što su želeli da se čuje i njihova reč – a ljudi ponekad ne žele da slušaju o tuđem jadu, pa lenji slušalac pribegava bekstvu u “nešto lepo”. Na pravim rock koncertima ćete doći u dodir sa tim pričama na neki volšebni način koji ja ne umem da objasnim ni posle 36 godina iskustva. Ako čak i nema bogzna šta veliko da se kaže, uspešni koncerti imaju oblik pakleno dobrih žurki, što je svakako dovoljno, a većina onih koji pohode koncerte dalje ni ne dopire. Naročito je važno razumeti da pohađanje svake žive svirke, bez obzira na žanr, predstavlja isključivo lični doživljaj: vrhunac doživljaja je suočavanje sa paradigmom priče koja vam se saopštava. A jednom kada uspete u tome, uspećete i svaki sledeći put. Tada ćete razumeti zašto je za ljubitelja rock muzike važno da pohodi koncerte i verovatno ćete postati ovisnik o dobrim koncertima, kao što sam ja odavno.
Ako muzika koju svakodnevno slušate više nema ukus, boju, miris, zvuk, dodir i empatijski nadražaj, a pouzdano znate da je nekada sadržala sve to, pohodite neki dobar koncert. Ostavite kod kuće predrasude, očekivanja, loše misli i mobilni telefon. Na koncertu se opustite i dozvolite da vas momenat ponese. Posle koncerta idite kući i provedite ostatak noći u tišini.
Ako budete čuli muziku u toj tišini, izlečeni ste.
________
° Ah, da: postoji jedan bonus, za slučaj da niste bili u prilici da gledate Stonese uživo. To je grupa Calexico. Treće je, pomenuh već, Van Morrison. A za mnoge druge je kasno: da vam ne objašnjavam zašto, tužno je.