Javio mi se Crni. Retko se viđamo, stalno je u nekakvim humanitarnim akcijama po celom svetu, pa nikada ne znam odakle će da me pozove. Poslednji put je zvrknuo iz Ruande i slatko smo se ispričali, sve o trošku Ujedinjenih nacija. 
Crni ima dobar običaj da mi donese neku lokalnu muziku iz mesta gde je bio. Nekada su to sasvim egzotične i jedinstvene stvari, samizdati uličnih svirača o kojima nikada neću saznati ništa ili tipova koji pevaju za malobrojnu publiku u nekoj kafani. Često su to poprilično loši i primitivni snimci koji samo prolete pored mene. Nema tog organskog okruženja u kome egzistiraju pa je moj utisak potpuno drugačiji.
Ovakvi snimci imaju neprocenjivu vrednost u odnosu na industrijske mešetarije – autentični su i iz njih izbija život, najčešće grub, bez studijkog poliranja.
Željno išćekujem čime će Crni ovoga puta da me obraduje. Pruža mi disk i smeje se.
– Vidi šta sam našao. Odmah sam te se setio čim sam na omotu video napisano “bivši pevač Pavlov’s Doga”… Ti si ih prvi provalio…
Ostajem bez teksta jer mi se u rukama nalazi nešto o čemu sam samo čitao, ponekad sumnjajući u to što piše… Priče o raznim spajanjima & razdvajanjima muzičara su često samo legende, a odavno više nikome ne verujem na reč.
U ovakvim situacijama, kada se nađem pred potencijalno dragocenim materijalom, pokušavam da se savladam i da me ne ponesu emocije. U ovom slučaju to je teško, jer ovoj muzici je trebalo više od trideset godina da stigne do mene…
Dok čavrljam sa Crnim, neprestano razmišljam šta me čeka. Opuse glavnih ljudi dobro poznajem i njihovi muzički senzibiliteti mi se čine teško spojivim. Ne mogu ni da naslutim kakvu muziku je svirala grupa Hi-Fi.
Nestrpljiv, puštam i u glavi odmotavam ono što znam o njima…
Krajem sedamdesetih, britanski pevač Iain Matthews je živeo u Americi, a karijera mu se žestoko klatila. Bez obzira na uspeh pesme “Shake It” (1978) koja je završila među prvih deset na top listi, godinu dana kasnije nije imao nikakav diskografski ugovor. Preselio se u Seattle gde je sreo Davida Surkampa, vođu kultne grupe Pavlov’s Dog, čoveka čiji je glas jedan od najneobičnijih & najupečatljivijih u istoriji muzike i jedinstven na svoj način. Surkamp je u više navrata napominjao da je bio fan Matthewsa godinama unazad, pa nije ni čudo što su brzo našli zajednički jezik i krenuli u Hi-Fi avanturu. Za par godina, koliko je sve to trajalo, svirali su neprekidno po klubovima severozapadne Amerike i snimili jedan živi EP, jedan album i jedan singl (ukupno 17 pesama).
Ono što se čuje sa diska je vrlo ubedljivo. Nema dileme da je u pitanju čistokrvni rok bend koji odlično svira, te stoga ne čudi velika popularnost koju su stekli stalno nastupajući. Repertoar je već malo problematičan, ima tu svega i svačega, obrade Princa i Neila Younga, a originalnim pesmama se po rukopisu prepoznaje autorstvo. Pa stičem utisak da i nisu bili načisto šta će stilski da sviraju i zbog toga nisu napravili veći uspeh.
I danas, najveći deo pesama deluje sveže i poletno, pa Hi-Fi sa pravom možemo svrstati u kategoriju muzičkih dragulja zagubljenih u prošlosti.
Pišem mail Grbi da propusti ovaj disk kroz uši, gasim skalameriju i bacam se u krevet.
Svet je lepši kada sanjamo.