Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Neka se prvi kamenom baci onaj ko nije grešio.
Stvar je jednostavna: lik je okačio transparent na sebe i ljudi su reagovali. A onda je promenio znak i…
I zaključak izvedite sami. Pod uslovom da uopšte ima potrebe za nekakvim vajnim zaključcima. Mi živimo u jednoj narcisoidnoj i licemernoj civilizaciji.
Ако сте, читајући претходна четири наставка, помислили да бисте и ви могли тако нешто да напишете, били сте у праву. Писао сам и сам такве ствари. Писао сам и дуже. И мислим да сам схватио зашто су ове четири приче остале тако кратке.
Зато што је највећа мука са научном фантастиком фактографија.
Рече он и остаде жив, помислили сте. Е, међутим, каква графија, 
таква и фактографија. А СФ има своје законитости, и, парадоксално, најмање од свих жанрова трпи расплет помоћу деус екс махина. А машине на све стране, то може? Може, али не може у расплету да ултразвучна веш машина описана на почетку књиге одједном ради на антиматерију. Исто као што не сме у историјском роману да се појави дигитални ручни сат, или да се у беседи неког Немањића појављују речи поникле на интернету. У СФу све може, али мора да ради онако како је писац рекао. Писац је цар, а царска се не пориче.
Зато су ове четири приче само занимљиве идеје, где је писац пустио машти на вољу и отишао у разним правцима, држећи се само овлаш за ограде жанра. Технологију објашњава само онолико колико му треба за радњу (што је признат и уобичајен поступак чак и у романима од 1500 страна) и тера даље, уводи по личност-две, колико може да стане у такву једну вињету од текста. Те личности нацрта у две-три јебитачне реченице (нарочито Кастера из четврте приче), прича се извуче до некаквог закључка у неколико потеза, чича мича и готова прича.
Е, да видимо зашто ниједна од ових није постала, нити ће постати, роман, па ни приповетка.
“Сећање на ствари прошле” и Џател Дајкат падају на основном проблему било ког романа: привредна уверљивост, или што рече деда Аврам, “где су паре?”. Да би се неко дајкатовао, треба му довољно пара да годишња камата износи бар милион долара, и да приде покрије старатељеву плату. Да подсетим, основни извор прихода је продаја умећа другима. У неком тренутку, док се човечанство претвара у бебе, мора да дође до привредне катастрофе, и број људи који могу да дођу до таквих пара, ван саме корпорације Бесмртност, тежи нули – они остају без муштерија. Чак и да се, зарад романа, ово некако реши, са све опсежном преградњом друштва (ко брине о тим бебама?), остаје већи физички проблем: ко дајкатује последњег човека? И још већи логички проблем: ако се подмлађивањем стиче нови живот а задржава памћење, зашто једногодишња беба нема то памћење?
“Злочин и казна” има проблема са временом. Клонирање траје више недеља; клонови се освежавају неколико пута годишње и то на подалеким местима (распоредите како год хоћете сто ствари по расположивом копну, и израчунајте онда просечно растојање било кога до најближе), а с друге стране банда Пргавог Пита их штанцује на хиљаде за време опсаде. Шта су јели док је опсада трајала? Сигурно нису могли да дотерају више камиона са потрепштинама да им се нађе док заузимају зграду. За прави роман би много техничких детаља морало да се среди, као што је то већ више њих и урадило (например овде).
“Рат и мир” имају још понајмање проблема са чињеницама и логиком, јер моћ рекламе је поодавно 
доказана (самим постојањем рекламе – први задатак је обављен, убедили су своје муштерије да реклама ради). Међутим… ратују државе, а одједном се, ниоткуда, појављује корпорација као сила. И кад та сила завлада светом и сва буде једна војска у сопственом власништву… подели се између себе и ратује на мале голиће? Прелазак са држава на вся власть корпорациям је читава једна епоха. Само на једној фази тога написани су читави романи, например овај и овај.
“Пут свега телесног” се, како ми се чини, отео аутору јер су му се свидели Кастер и Парки. То је научна фантастика тек утолико што почиње од исте премисе о бесмртности, а могло се и без ње, и да је тако било, од другог пасуса до краја би требало променити само две-три реченице а да ипак све остане исто. Код овако симболичке приче, која није баш СФ, фактографија постаје поприлично небитна, и брљотке нема. У “он побегао од света, а она за њим, њему се после свидело” нема фактографије, нема пушке из првог чина која мора у петом да има исте балистичке карактеристике као у првом.
И? Бисте ли могли да напишете овако нешто и сами? И даље бисте, не сумњам. Бисте ли умели да нађете разлоге зашто ово не треба ширити у причу или роман?
Suština pasijansa upućuje tužno zbogom Velikom Majstoru.
Bila je privilegija odrastati uz “Neven” i “Poletarac”, u vreme kada dečije TV serije nisu ni počinjale niti se završavale reklamama, a kamoli da su bile njima prekidane. Timoti Džon Bajford je uspeo da dotakne suštinu na način koji nije uspeo nikome pre njega niti posle njega.
Take it easy in your mind,
No one wants to get behind.
Think about it, you will find
Time is on your side, slow down.
Dobar savet para vredi, a? Samo ga treba prepoznati, poslušati i sprovesti u delo… Mala sitnica koja celu ideju kvari jer neko je pritisnuo papučicu za gas do daske, pa nemamo vremena ni da razmišljamo gde se nalazi kočnica, treba spasavati živu glavu…
Zaboravljamo da je kočnica na dohvat ruke, samo se treba osloboditi stvari koje nam smetaju da je dohvatimo & povučemo: mobilnih telefona, neta, novog auta, malog životnog prostora, previše posla za male pare… Lista je povelika…
I kada god bih uhvatio sebe da jurcam kao muva bez glave ili sa nogom previše teškom na papučici gasa, setio bih se današnje pesme i uzviknuo:
Slow down, bre!
Znate vic, je li tako? Dobro je, bilo bi teško pričati ga po stoti put.
No, dobro: ponedeljkom ponekad odvojimo vreme za ekstremne sportove. Danas predstavljamo redak sport: eksploatacija ostataka kiše na kolskom putu prosečnog kvaliteta u sadejstvu sa psihoaktivnim supstancama nepoznatog porekla i sadržaja.
Znate li u čemu je poenta onog “Ajde! Švale, ajde!”?
Џоу Халдеману је, изгледа, брзо дојадило да смишља како да уфркести цивилизацију, па овог пута имамо нешто сасвим другачије.
И напокон би тако да баш нико не мора да умре, докле год га бар једна особа воли. Поступак којим се постизала бесмртност је трошио то гориво.
Скоро свако може да нађе неког да га воли, бар неко време, а и ако онда тај неко каже па-па, већина уме да се доведе у ред бар толико да нађе неког другог.
Ал’ ту и тамо се увек нађе по неки примерак ког је тако тешко волети да му ни гладно куче не узима бисквит из руке. Бебе га једном погледају и добију грчеве. Жене прекрсте ноге кад он пролази. Заклети хомосексуалци напрасно сви гледају на неку другу страну. Старци, очајнички жељни друштва, бајаги задремају.
Најекстремнији такав примерак је био Кастер Тралија. Из утробе је изашао зубат и ујео доктора. У основној је прекидао вежбе из обуке за љубав својим врло отровним прдежима. Прославио је пубертет годином некупања. Кроз вишу основну те средњу школу стварао је од заљубљених парова непријатеље тако што је о њима ширио погане лажи. Основао је мастурбациони клуб и није примао чланове. У школском годишњаку је једногласно изабран за “има најмање шансе да преживи, ако се ми питамо”.
I said “baby, you can have them – you can have my eyes”
See I was thinking if she took them I won’t see her lies
But my baby – I can taste her lies
Bio jednom jedan momak. Cenjen i ovenčan nagradama u onome čime se bavio, kada se desio raskid s devojkom koju je dugo godina voleo. Vratio se u rodni grad, posvetio u potpunosti muzici… i stoga danas možemo da uživamo u ovoj divnoj pesmi.
