Month: May 2014

Да видимо, досад смо имали једно укидање цивилизације јер је посада отишла на одмор, једно препуштање злочинцима на управљање јер нико није закрпио рупу у систему… шта је следеће? Пауза за рекламе!

Рат и мир

И напокон би тако да баш нико не мора да умре, осим ако баш хоће, или се да наговорити. То је јако отежало ратовање, и све већи и већи део свачијег државног буџета је бивао издвојен за психолошка дејства уперена на сопствени народ: dulce et decorum est више није било довољно убедљиво.

Ова продаја је почивала на два елемента. Један је био да се романтизује лик војника као јуначког бранитеља бла бла бла. То није било нарочито тешко; то се ради још од Хомера. Други је био суптилнији: убедити људе да је сваки појединачни живот у суштини безвредан – ваш, а и оних које би требало да једном побијете.

Тежак задатак, али му је рекламологија, више од миленијума након Медисонове авеније, дорасла у лику генија по имену Мени О’Мели. Потка је била суптилна, и тешко би је схватио ко није већ живео вековима, али кад се са ње ољушти Менијев несхватљиви хумор и подилажење суптилним ужицима, који до тридесетог века нису ни име имали, своди се на ово:

Пре хиљаду година, заводили су људе у војску паролом “буди све што можеш”. Али ви сте већ били све што можете. Једино што нисте пробали је да не будете.

Nastavite sa čitanjem… “СФ иза кулиса, завиривање треће.”

Сад постаје занимљиво. Бесмртност остварена другим средствима мора водити нечем другом, и свет мора пропасти некако другачије.

Злочин и казна

И напокон би тако да баш нико не мора да умре, осим ако је тако ужасан да друштво мора да га се отараси. Осим понеке тако ужасне особе, свет је био идила једна, свако је живео докле је хтео, и радио шта му се ради.

Ево како су се ствари вратиле у нормалу.

Људи су достизали бесмртност правећи себи двојнике, фарлије, које су држали на сигурном и повремено освежавали. Па ако би вас прегазио камион или погодио метеорит, ваш фарли би то осетио и аутоматски би поскочио и преузео дизгине, након што би разборито прво себи направио фарлија. Таквом привременом смрћу бисте изгубили само недеље или месеце протекле од последњег освежавања.

То је отежало излажење на крај са злочинцима. Ако је неко био тако ужасан, да је друштво морало да га обеси или стреља или спржи струјом или отрује инјекцијом, његов фарли би се појавио негде, исто покварен до сржи, направио би себи фарлија и кренуо у нови талас. Ако бисте га заточили доживотно, на крају би умро, а његов зли фарли би опет искочио однекуд, пун младалачког полета и злих намера. Nastavite sa čitanjem… “СФ иза кулиса, завиривање друго.”