Šta bi bilo kad bi bilo, ispitivala je jedna ekipa.
Jes’ reklama, ali dobra. A ispod se valja mnogo toga.
I nije sve baš tako duhovito, ako ćemo pošteno.
Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta bi bilo kad bi bilo, ispitivala je jedna ekipa.
Jes’ reklama, ali dobra. A ispod se valja mnogo toga.
I nije sve baš tako duhovito, ako ćemo pošteno.
Kada si rasterećen svakodnevnig briga, možeš da pustiš mašti na volju. Samo što to ne može da se desi u Zemlji Srbiji. Nije ni čudo što u poslednjih desetak godina najopičenije stvari u muzici stižu iz severnih krajeva Evrope. Izgleda da su se Skandinavci oslobodili svih ovozemaljskih briga i bacili se na kretivno stvaranje.
I ne samo u muzici: ima tu još koječega. Možda se neko i prihvati da napiše ponešto o knjigama, flimovima i TV serijama koje imaju bolje priče od svojih uzora…
Od ovog silnog cirkusa za koji i dalje mislimo da nam ga je priredila priroda, zaboravili smo da će uskoro početi svetsko prvenstvo u fudbalu. Nije da mi to nešto osobito znači: odrekao sam se čak i one tradicionalne dve-tri utakmice koje sam nekada odgledavao na Mundijalu, kako bih onda opet bio miran sledeće četr godine i živeo u ubeđenju da, zapravo, nisam prestao da pratim taj tzv. sport još 1979. godine.
A onda, kao grom iz vedra neba, pogodi me empirijsko saznanje o tome kako se u Srbiji igra fudbal. I to onaj, tobože, na najvišem nivou.
I onda, posle takvog saznanja, znam da ću opet biti miran od pokušaja da gledam fudbal barem pet sledećih godina. Jedino, velim, nije fer što su mi to priredili baš uoči Mundijala.
Jebigica.
Please, take me out of this place,
Yeah, I know I’m never gonna learn.
Please, take me out of this place,
What I do with my life is my own concern.
Vazda su kroz istoriju genijalci hodali po tankoj žici koja je bila graničnik što je razdvajao njihovu umetnost i stvaran život. To je zahtevalo izuzetnu veštinu balansiranja jer svaki pogrešan korak je mogao da bude koban. Nekada su i mašili tu žicu – završavali su u mentalnim bolnicama iz kojih su se teško vraćali na scenu, a nama ostaje da naslućujemo šta se u to vreme dešavalo u njihovim glavama.
Hajde da manje pričamo, a više posmatramo.
Razvuci sliku, ne bilo ti zapoveđeno, preko celog ekrana.
Kako je lepo manje pričati, a više posmatrati.
Гугао је већ ушао у пословице. “Ко нема у вугла, има у гугла”, “шта зна гугао, знам и ја”… и она, “ако нема на гуглу, није се ни десило”. А онда га, гугла, ухватим да се није спремио за час.
Синтисајзер је једно од разочарања која је донела будућност на преласку у прошлост. Очекивао сам неке ванземаљске звуке, а кад ми је, двадесетак година касније, успело да и испробам понеки, видео сам да се такмиче ко ће боље да имитира клавир, виолину, хор, звона… а од тог ванземаљског дела, пар јефтиних ефеката, разиђите се, нема овде шта да се види.
Списак музичара који су из тог сокоћала успели да извуку нешто што никако није могло да се извуче из других инструмената је, бар на мом папиру, отприлике једноцифрен (Кит Емерсон, Бата Ковач, Вангелис Папатанасиу и још неколицина). Данас, о овом трећем.
И, пре свега, о његовом тајанственом инструменту, претечи синтисајзера. На овом снимку, то је она горња кутија на којој нема ничега осим клавијатуре и понеког прекидача, никаквих ознака, обична даска, чак није ни лакирана. Очигледан ручни рад. О којем гугао ништа не зна.
Nastavite sa čitanjem… “Синтисајзер који никад није постојао”