Veća fotografija je ovde. Ma, nebitno: to sam ja mlatarao novim komadima opreme, pa sam istovremeno isprobao monopod i difuzor za spoljni blic (prvi) i whitebox za blic (drugi). Pa sam uperio dva blica u sliku na zidu, da vidim kako se čini raspored svetla (odlično). A slika, kao što vidite: cvetna mazarija prvog reda. 
Obožavam slikarsko ludilo svog prijatelja, Brace Azarića. Reči iz naslova je on izgovorio jednom, u inat nekakvim akademcima koji su krenuli njemu da objašnjavaju šta je hteo da kaže na toj i toj slici. U 100% slučajeva, Braco tada prelazi u stanje autističnog mede, pa ispaljuje neke verbalne idiotarije koje su, za razliku od idiotarija tih mrsomuda, makar zabavne. Međutim, u njegovim slikama postoji neka nepojmljivo snažna istina i ja zbog toga volim da budem okružen njima. A u retkim, veoma retkim prilikama, moj prijatelj zaista otvori svoje srce i priča mi o svom slikanju. Izvinite: te priče nisu za deljenje.