U mojoj se kući oduvek slušala kvalitetna muzika, bluz i džez najviše, ali se ni Dragstor ozbiljne muzike nije preskakao. Pratili su moji matori i Nikolu Karaklajića, kao i sve ostalo što je uz njega išlo. Lepo zvuči, zar ne? Još kad bi bilo istina, gde bi mi bio kraj!
Naravno da svake godine gledam Eurovision Song Contest (u daljem tekstu: Eurosong). Od kad postoje, gledam i polufinala. Obzirom na očekivano nizak kvalitet muzike koju Eurosong nudi, tih nekoliko sati koristim za tradicionalno (da prostite) druženje sa porodicom. Dešava se da me poneka pesma zaintrigira, što se ove godine desilo čak dvaput: prvo je to učinila učinila albanska predstavnica Hersi kao glavno lice pesme za koju mislim da ima dovoljno unutrašnje energije za prevazilaženje takmičenja u kome je učestvovala, da bi me zatim, kao retko kada tokom eurosongovskih šegačenja, kupio gruzijski-a-post-purple-blekmurovski The Shin and Mariko.
Eurosong je nekada bilo prestižno takmičenje čiji su organizatori, presahlih bedara, pažljivo čuvali ono što su mislili da muzika treba da bude. Pobednika su određivali jednako impotentni žiriji, pobeda se priželjkivala, a poraz podnosio uz škrgut zuba. Turci su nam tradicionalno davali dvanaest poena dok su plagijati prethodnih pobednika pokušavali da se na zadnja vrata dokopaju pobede. Sa raspadom Sovjetskog Saveza i širenjem globalnih komunikacija došlo je i do promena u formi Eurosonga: organizaciju je preuzela LGBT populacija, o pobedniku u manjoj ili većoj meri odlučuju glasovi publike, a pobeda i posledična organizacija sledećeg takmičenja je postala noćna mora i najgora kletva svakojakih direktora televizijskih javnih servisa, zbog čega plagijatori i ostale sprdačine sada služe da osiguraju toliko željeni poraz.
No, bilo da ga uređuju mlohavi starci ili LGBT perfekcionisti, Eurosong je bio i ostao bez ikakvog unutrašnjeg smisla. Iza nekadašnjeg navođenja imena dirigenata ili sadašnjeg holografskog pevanja na plejbek nema ničega: Eurosong uvek daje tačno ono što se vidi, što samo po sebi ne bi bilo tako loše da se ne radi o takmičenju u pevanju. Melodije koje su ostale zapamćene, kakve su Save Your Kisses for Me (1976), Puppet on the String (1967) ili Waterloo (1974) samo su izuzeci koji potvrđuju pravilo – konačno, i te pesmice se potpuno gube u uzbudljivom muzičkom okeanu sedamdesetih godina prošlog veka.
Besplodnost, glavni atribut Eurosonga, je osnovna osobina LGBT populacije koja se nadoknađuje izdašnim kamufliranjem u vizuelno savršenstvo još od vremena Mikelanđelovog Davida. Zato je brak Eurosonga i LGBT naroda prirodan koliko i mačije februarsko njuškanje. I zato je krajnje licemerno, posebno u svetlu savremene, praktično beskonačne, televizijske ponude nalaziti da je bilo koji deo Eurosonga uvredljiv ili čudan. Udaljiti se od Eurosonga čak je jednostavnije nego udaljiti se od Parade ponosa: bezbedni tradicionalni heteroseksualni mir bukvalno je ceo jedan stisak dugmeta na daljinskom daleko. No, to se ne događa, jer lavina društvenih mišljenja pokazuje da većina gleda Eurosong pažljivo & besomučno. Zašto? Da li je u pitanju sadizam ili idiotizam? Oba, naravno, ali pre svega nešto treće.
Kompletna slika koju o LGBT populaciji (zapravo i o bilo čemu drugom) imaju tradicionalna društva kakvo je srbijansko dolazi iz medija, koji su vremenom postali potpuno zavisni od sinergijskog delovanja sa svojim čitalaštvom – kupuju se samo novine sa senzacionalističkim naslovima, pa se stoga samo takve novine i prodaju. Prelomni trenutak u takvom stanju stvari bila je pojava fotografija obnaženih žena na čuvenoj petoj strani dnevnih novina Blic. Ono što je do tada bio ekskluzivitet vulkanizerskih radionica postalo je bukvalno svakodnevnica (primetite: te se fotografije nisu objavljivale jednom godišnje, nije postojala boobs week, već svakodnevno). Stoga je savršeno normalno, a posebno u svetlu tradicionalnog predparadnog buđenja natalitetne svesti zvaničnika religioznih organizacija, da baš niko nije podigao glas protiv adolescentskog koncepta poljske predstavnice (koja je, primetimo, dobila pristojne bodove od Nemačke i Italije, imperija hiperrealizma – seća li se iko Erotike?), dok se kuka & motika digla protiv samo(za)dovoljnog muškarca u obliku žene sa bradom koji može biti svašta ali seksualni simbol nikako.
Šta je tačno problem u pojavi već-zaboravljenu-pesmu-pevajućeg žene sa bradom? Problem je klasna besplodnost društva, nesposobnost većine da prepozna sopstvenu nemoć u borbi protiv kapitalističke nemani. To je suštinski razlog za ovogodišnju Eurosong histeriju. Društvo u kome je LGBT populacija dominantna ne postoji – jer takvo društvo ne bi ni moglo da postoji. Heteroseksualnoj većini je žena sa bradom kriv(a) samo zato što ta većina oseća da je kapitalizam (oličen kroz medije podvijenih repova, bankarske beskonačne bonuse i velike korporacije koje oblikuju životne stvarnosti obesmišljavanjem logike ponude i potražnje) drži za jaja. Većina je kapitulirala i mrzi LGBT populaciju samo zato jer je (ispravno) vidi kao živu, spremnu da se bori za slobodu. Žena sa bradom nije zainteresovan za svoja jaja, jer šta će mu dok je lepa. Većini muda trebaju, jer su ona jedina stvar kojom može da se suprostavi kapitalizmu. On(a) je slobodna da se diže iz pepela – većina nije slobodna ni kućni savet da izabere, niti će biti dokle god joj je jedina briga gde su tuđa jaja.
Stoga, dame i gospodo kritičari, svi biste vi zapravo voleli da ste Končita Vurst. Pitanje glasi: dokle?