За ноћни снимак, веле, треба троножац или да се бар стоји ослоњен на нешто и да је рука мирна. Е, па, може и из кола. Нарочито ако стоје пред семафором и неко други вози.
И још сам и призумирао, колико то већ може каноновим стандардним објективом, и добио… ово.
(велика је овде)
Сликати град ноћу, па још зими, уме да изнервира. Небо буде онако никакво, шмрљаво, град обасја облаке па се добије неки болестан тон. Овог пута је било таман довољно магле да то градско светло није добацило, и небо је право ноћно. Ова жута светла сам оставио отприлике како јесу, јер да сам то пеглао, онда би ова плавобела светла на дућанима отишла скроз у нешто десето. Не успевам да схватим откуд онај зелени одсјај на сивој коцки лево – семафора у даљини нема, мора да је од неке рекламе на десној страни улице, коју је заклонило ово двоје пролазника.
Само да се зна, то двоје су у ствари на левој страни улице. Немањина је наставак Светосавске, и она црква у позадини је са те исте леве стране, иако одавде изгледа као да је бар једну улицу лево. Место са кога шкљоцам је у наставку те улице, али са супротне стране тзв. магистрале (што је локални назив за главну саобраћајницу са четири траке, просечену да се растерете криви сокаци у центру). Улица баш ту, код раскрснице, поприлично скреће, тако да је семафор још целу ширину снимка десно од овог што се види. Ту је обилазила око неких старих кућа – баш на месту где је та реклама натркечена у средину је живео један члан клуба, код кога је било добрих фото сеанси, развијао се Цибахром (фото папир за преобратни поступак, осветли се из дијапозитива и добија се опет позитив).
Улица кривуда и по вертикали – паркирана кола су бар метар ипо ниже од тачке одакле сам шкљоцнуо, то је оно старо корито Бегеја. Ако би се пошло тим коритом лево или десно иза кућа, на сто-двеста метара би се наишло на трску и осталу барску флору, а још бисмо били у строгом центру.
Технички проблем је сама магла. Колико год да је фотогенична (сними се нешто по магли и одмах има штимунг, без великог труда), толико је незгодна. Ако није довољно замагљено, штимунг изостаје а све делује као мало неоштро, мало замућено, мало занатски килаво. Ако је има вишка, не види се ништа – ко зна шта је то што се не види, умеће да цени колико је густа (“прст пред оком се не види” значи само оном ко тај прст држи), али нормалан гледалац нема појма. Најбоља је магла где се у даљини назиру некакви обриси, види се да тамо има нечега али не и чега то, а оно што је близу штрчи и буде одвојено од позадине.
Ноћна магла доноси додатну зврчку – једе светло. Може да се деси да фино смишљен низ светала стане код четврте бандере. Пошто је на маглу јако тешко утицати, остаје само један начин: ухватити тренутак кад је добра. Оваквих снимака сам направио ихај тог јануара тринаесте, али има можда још два-три којима сам задовољан.
Овим бих завршио ову шетњу по кривим сокацима бечкеречким. Имам тога још, можда ће ми опет нешто запасти за око па нећу одолети сврабежу окидача, али за овј круг доста.