Што волим кад ми се намести да напишем читаву серију нечега, па онда још и завршницу серије, и мислим да сам готов, кад оно… није него. Није готово кад је готово, него је готово кад ја кажем да је готово, рече Тома Бебић.
Остаје ми мала задовољштина да сам донекле био у праву – од она четири предлошка, таква каква су, неће бити романи, и нису. Али.
Наставио сам да читам Халдемана редом, и наишао на “Добијање у времену” где, нуто чуда, управо развија ону прву варијанту, где се бесмртност купује на рате. С тим што је две ствари избацио (размену знања, и оног Дајката), јер му није била завршна премиса да свет у задатом тренутку одлази у очин, а убацио неколико других. Пре 
свега, корпорација Бесмртност (или како се већ зове овог пута) је замишљена да спречи свевлашће бесмртних, тако што ће они сваких десет година имати да бирају између докупљивања још једне деценије живота по цену да сву своју имовину препишу корпорацији, или да уживају у свом иметку док су јоште живи. Од оног милиона није одустао – то је минимални иметак без којег неће ни да разговарају, и због којег многи добитници на лутрији никад нису могли да купе још десет година. Јер нису научили како се праве паре. За шта и даље не постоји рецепт – јер за десет година се нешто промени, застари знање, Јово наново.
Корпорација би требало да улаже сво то богатство управо у стабилизацију човечанства, кроз образовање, праведну расподелу, улагање где треба, и да тиме спречи да бесмртници буду омрзнути. Јер нису стварно бесмртни, и не могу то да искористе да буду вечито богати и владају светом.
