Hey rock and roll, feel the holes in my brain
I promise you I’ll never come here again
It’s all so sad, what a waste of a night
‘Cause nothing’s wrong but nothing’s right
Koncert se završio, publika je otišla, roudiji rasturaju opremu, muzičari su iscrpljeni posle nastupa… I šta mislite da se dešava iza pozornice? Bogami, svašta! 
Imao sam sreću/nesreću da se posle koncerata družim sa raznim velikim muzičarima i ni jedna priča nije ista. Svako se relaksira posle svirke kako mu drago. A ako ste očekivali neke pikanterije, ništa od toga.
Nismo mi tabloidi. 
Obično se promeni lokacija i završi se nekom mirnijem mestu.
Ponekad se ispostavi da “mirnije mesto” i nije tako mirno, a upravo o tome govori ova pesma. Možemo da je posmatramo kao dobru parodiju na vreme kada je snimljena i disko klubove koji su bili sininonim dobre zabave. Pa nije ni čudno što Ian Hunter zaključuje otprilike ovako: “Dosadno je i ovde ne pripadamo, pa je bolje da se gubimo odavde.”
Šta drugo i očekivati od okorelog rokera. 🙂
Kompletan dvostruki album Welcome to the Club: Live (1980) je prženje od početka do kraja i spada u moje omiljene žive albume. Pored Huntera, veliku zaslugu ima i gitarista Mick Ronson, bez čijeg doprinosa bi i rana karijera Davida Bowiea i zrela faza Iana Huntera bile sasvim drugačije.
Za neupućene, zanosna plavuša koja nagovara Huntera da ostane u disku je Ellen Foley. Sjajna pevačica & osrednja glumica.
A šta se posle koncerta desilo, time neka se pozabave tabloidi. 