Tito, vrati se!
Nije ovo politički apel, da se odmah razumemo, nego muzički. Slušalo se, bre, svašta početkom sedamdesetih i bili smo u toku sa svim što se dešavalo u svetu muzike. Barem u komšiluku kome danas težimo ponovo da se priključimo. EUropa nema alternativu! 
Već smo bili zatrovani Kosom u Ateljeu 212, Isus Hristos Superstar se redovno slušao, a po novinama su najavljivali novu senzaciju iz pera Andrewa Lloyd Webbera. Čekali smo “Evitu“.
Od trenutka kada se album pojavio, bilo mu je potrebno tačno jedanaest dana da stigne do Vuleta. Tada nije postojala brza pošta. 
Već sutradan se kaseta sa snimkom zavrtela kod mene. I slušala se dok se nije izlizala… I dok na nju nisam zaboravio. 
A onda se u mom životu pojavio Šef, ovaj ovdašnji. U prepiskama smo često pominjali Evitu, a ja sam ga uredno obavestio da će album videti prvom prilikom kada dođe u posetu.
Tako je i bilo. Iz prijateljske posete Šumadiji Šef se vratio pojačan librettom Evite. 
Pretpostavljam da društvo koje ovde stoluje zna o čemu se radi u “Eviti”, pa da je ne prepričavam. Onu američku ljigu od filma sa Madonnom & Banderasom neću da komentarišem.
Kada su mjuzikl postavljali u Londonu, uloga Che Guevare se zalomila Davidu Essexu. On je brzo zgotovio svoju verziju pesme “Oh What a Circus” (1978) u rok fazonu, pa nije ni čudo što je dospela do trećeg mesta britanske top liste. Čini mi se da je producent Mike Batt, koji nije naivan igrač u muzičkom svetu, na pravi način osetio pesmu stavljajući naglasak na ritam sekciju dok se u pozadini valja “wall of sound“.
Svojevremeno sam na satelitskoj TV gledao neku proslavu u čast A. L. Webbera. David Essex se pojavio u pratnji kreme britanskih studijskih muzičara i otprašio ovu pesmu tako dobro da je posle toga bilo mučno slušati ostatak izvođača. 
Još samo da negde nađem taj snimak…
Ili će on da pronađe mene. 
Komentari su onemogućeni.