Neil deGrasse Tyson: Kosmička perspektiva

Završeno je emitovanje serije Kosmos: Prostorvremenska odiseja.

Završeno je monumentalnim zaključkom: da je Zemlja samo trunka; da smo svi mi i sve što nas okružuje prah, jad i beda; da su naša sebična činjenja u punoj meri ništavna. Ali takođe i da  posedujemo jednu alatku, naučni metod, kojom smo sve ovo shvatili. A pre svega da  naučni metod moramo da koristimo i da plodovi njegovog korišćenja treba da učine ne da postanemo očajni, već da živimo istinu i uživamo u njenim posledicama.

No, ako je seriji kraj, ne znači da našem druženju sa sjajnim Nilom deGras Tajsonom moramo okrenuti leđa. Naprotiv: namera nam je da svake nedelje u 20:00, pa dokle izdržimo, podelimo sa vama jedan naučnopopularni tekst direktno iz pera strašnog Nila. Danas je predpremijera, esej o mogućnostima koje pred nas otvara istinsko razumevanje stvarne veličine svemira i našeg mesta u njemu.

 Od svih nauka koje je ljudski rod stvorio astronomija je priznata, jer to nesumnjivo i jeste, za najuzvišeniju, najniteresantniju i najkorisniju. Ovo zato što je, znanjem izvedenim iz ove nauke, ne samo otkriven najveći deo Zemlje …; već su i naše sposobnosti uvećane veličanstvenošću ideja koje ona prenosi, naši su umovi uzdignuti iznad svojih zgrčenih predubeđenja. Džejms Ferguson, Astronomija objašnjena po Principima sira Isaka Njutna i pojednostavljena onima koji nisu učili matematiku (1757)

Mnogo pre nego što je bilo ko znao da svemir ima početak, pre nego što smo saznali da je najbliža velika galaksija udaljena dva i po miliona svetlosnih godina od Zemlje, pre nego što smo naučili kako zvezde funkcionišu i da li postoje atomi, zanosni uvod Džejmsa Fergusona je zvučao istinito. A njegove reči, izuzev kitnjastosti osamnaestog veka, mogle su da budu napisane juče.

Ali kome se može da ovako misli? Kome se može da slavi ovaj kosmički pogled na život? Ne doseljenom zemljoradniku. Ne najamnom radniku. A nikako po-smeću-preturajućem beskućniku u potrazi za hranom. Potrebna vam je raskoš vremena nepotrošenog na preživljavanje. Potrebno vam je da živite u državi čija vlada poštuje vrednosti potrage za razumevanjem ljudskog mesta u svemiru. Treba vam društvo u kome vas intelektualna potraga može odvesti do granica otkrića i u kome se vesti o vašim otkrićima mogu rutinski širiti. Po ovim kriterijumima, većini građana industrijalizovanih država je sasvim dobro.

Ali kosmički pogled dolazi uz skrivenu cenu. Kada putujem stotinama milja da provedem nekoliko trenutaka u brzo-pomerajućoj senci Meseca tokom potpunog pomračenja Sunca, ponekad gubim Zemlju iz vida.

Kada zastanem i razmišljam o našem širećem svemiru čije galaksije beže jedna od druge, postavljene u stalno-razvlačećem, četvorodimenzionalnom tkanju prostora i vremena, ponekada zaboravim da Zemljom hodaju nebrojeni ljudi bez hrane ili skrovišta i da su među njima deca neproporcionalno većinski predstavljena.

Kada kopam po podacima koji ukazuju na misteriozno postojanje tamne materije i tamne energije širom svemira, ponekad zaboravim da svakog dana – svakog dvadesetčetvoročasovnog obrta Zemlje – ljudi ubijaju i bivaju ubijeni u ime nečije ideje o Bogu, te da neki ljudi koji ne ubijaju u ime Boga ubijaju u ime potreba ili želja njihove nacije.

Kada pratim orbite asteroida, kometa i planeta, od kojih je svaka piruetni plesač u kosmičkom baletu koreografisanom silama gravitacije, ponekada zaboravljam da previše sebičnjaka zanemaruje fini međusobni uticaj Zemljine atmosfere, okeana i kopna, sa posledicama kojima će svedočiti i čiju će cenu svojim zdravljem i blagostanjem plaćati naša deca i deca naše dece.

A ponekada zaboravljam da moćni ljudi retko čine sve što mogu da pomognu onima koji ne mogu da pomognu sami sebi.

Povremeno zaboravljam ove stvari zato što koliko god da je svet veliki – u našim srcima, našim umovima i našim ogromnim atlasima – svemir je još veći. To je za neke depresivna misao, ali mene ta misao oslobađa.

Zamislite zrelog čoveka koji se stara o brigama deteta: polomljena igračka, odrano koleno, siledžija iz školskog dvorišta. Zreli ljudi znaju da deca nemaju pojma šta jeste srž problema, jer neiskustvo u velikoj meri ograničava njihovu dečiju perspektivu.

Kao odrasli, usuđujemo li se da priznamo sebi da takođe i mi imamo kolektivnu nezrelost pogleda? Usuđujemo li se da priznamo da naše misli i ponašanja potiču iz verovanja da se svet obrće oko nas? Očigledno ne. A dokazi samo nadiru. Razdvojite zavese društvenih rasnih, etničkih, religijskih, nacionalnih i kulturnih sukoba i naći ćete ljudski ego kako pritiska dugmad i gura poluge.

Sada zamislite svet u kome svako, ali posebno ljudi od moći i uticaja, imaju prošireni pogled na naše mesto u svemiru. Iz te perspektive, naši problemi bi se suzili – ili nikada ne bi ni nastali – i mi bismo mogli da slavimo svoje zemaljske razlike izbegavajući ponašanje naših predaka koji su se zbog tih razlika međusobno klali.

U februaru 2000. godine, renovirani planetarijum Hajden predstavio je svemirsku predstavu nazvanu Ulaznica za svemir, koja je vodila posetioce u virtuelno zumiranje od Nju Jorka do ivice kosmosa. Tokom puta publika je videla Zemlju, zatim Sunčev sistem, pa stotinu milijardi zvezda Mlečnog puta kako se smanjuju do jedva vidljivih tačaka na kupoli planetarijuma.

Mesec dana po otvaranju primio sam pismo jednog profesora psihologije sa elitnog univerziteta, čiju su oblast interesovanja činile stvari zbog kojih se ljudi osećaju nevažnim. Nisam znao da neko može da se specijalizuje u takvoj oblasti. Tip je želeo da sprovede pre-i-posle upitnik za posetioce koji bi procenio dubinu njihove depresije posle odgledane predstave. Ulaznica za svemir, pisao je, izmamila je najdramatičnije osećaje malenosti koje je ikada iskusio.

Kako je to moguće? Svaki put kada gledam svemirsku predstavu (i druge koje smo stvorili), osećam se živo i smelo i povezano. Takođe se osećam krupno, znajući da su događanja u tri funte ljudskog mozga ono što nam je omogućilo da shvatimo svoje mesto u svemiru.

Dozvolite mi da predložim kako je profesor, a ne ja, onaj koji je pogrešno protumačio prirodu. Za početak, njegov ego je bio preveliki, naduvan zabludama o značaju i hranjen kulturnim pretpostavkama da su ljudska bića važnija o svega drugog u svemiru.

Uz dužno poštovanje prema kolegi, moćne društvene sile većinu nas ostavljaju podložnim. Takav sam bio i ja… sve do dana kada sam, na času biologije, naučio da u jednom centimetru mog debelog creva živi i radi više bakterija nego što je na svetu ikada postojalo ljudi. Takva vrsta informacije čini da se dvaput zapitate ko – ili šta – je zapravo glavni.

Od tog dana pa nadalje počeo sam da mislim o ljudima ne kao o gospodarima prostora i vremena već kao o sudeonicima u velikom kosmičkom lancu postojanja, uz direktnu genetsku vezu sa živim i izumrlim vrstama koja se širi unazad skoro četiri milijarde godina do najranijih jednoćelijskih organizama na Zemlji.

Znam šta mislite: pametniji smo od bakterije.

Nesumnjivo, pametniji smo od bilo kog drugog živog stvora koji je ikada hodao, bauljao ili puzao po Zemlji. Ali, koliko je to zapravo pametno? Mi komponujemo poeziju i muziku. Stvaramo umetnost i nauku. Dobri smo u matematici. Čak i ako ste loši u matematici, verovatno ste u tome mnogo bolji nego najpametnija šimpanza, čiji se genetski identitet tek beznačajno razlikuje od našeg. Koliko god da pokušavaju, primatolozi nikada neće učiniti da šimpanza nauči tablicu množenja ili makar podeli dva dvocifrena broja.

Ako tako male genetske razlike između nas i naših ortaka majmuna dovode do naše ogromne razlike u inteligenciji, možda naša razlika u inteligenciji uopšte nije tako ogromna.

Zamislimo oblik života čija je moždana moć u odnosu na nas ista kao i naša u odnosu na šimpanzu. Za takvu vrstu naša najjača mentalna dostignuća bila bi trivijalna. Njihova nedonoščad, umesto učenja slova uz Ulicu Sezam, učila bi multivarijantni račun uz Logičkog Lajavca. Naše najkopleksnije teoreme, naše najdublje filozofije, proslavljeni radovi naših najkreativnijih umetnika, bile bi tek projekti koju bi njihova deca donosila iz škole da ih mama i tata okače na vrata frižidera. Ova bića bi proučavala Stivena Hokinga (koji na univerzitetu Kembridž drži istu katedru koju je nekada držao Njutn) zato što je malo pametniji od drugih ljudi, zahvaljujući sposobnosti da se u svojoj glavi bavi teorijskom astrofizikom i ostalim bedastim proračunima.

Da nas zaista ogromna genetska praznina razdvaja od naših najbližih rođaka iz životinjskog sveta, mogli bismo da opravdano slavimo svoju briljantnost. Imali bismo pravo da šetamo unaokolo misleći da smo udaljeni i posebni u odnosu na naše životinjske drugare. Ali takva praznina ne postoji. Zapravo, mi jesmo jedno sa ostatkom prirode, uklapamo se ni ispod ni iznad, već unutar nje.

Želite još omekšivača ega? Jednostavna poređenja količine, veličine i merila će obaviti posao.

Setimo se vode. Jednostavna je, česta i neophodna. U šolji od osam unci napunjenoj vodom ima više molekula nego što je takvih šolja vode u svim svetskim okeanima. Svaka šolja koja prođe kroz jednu osobu i konačno ponovo uđe u svetske zalihe vode ima dovoljno molekula da se takvih 1500 molekula izmeša u svakoj drugoj šolji vode na svetu. Nema drugog načina: deo vode koju ste upravo popili prošla je kroz bubrege Sokrata, Džingis Kana i Jovanke Orleanke.

A šta je sa vazduhom? Takođe je neophodan. Jedan udisaj vazduha uvlači više molekula nego što je udisaja u čitavoj Zemljinoj atmosferi. Ovo znači da je nešto od vazduha koji ste upravo udahnuli prošlo kroz pluća Napoleona, Betovena, Linkolna i Bilija Kida.

Vreme je da mislimo kosmički. Postoji više zvezda u svemiru nego zrnaca peska na bilo kojoj plaži, više je zvezda nego sekundi koje su prošle od kada je stvorena Zemlja, više je zvezda nego reči i zvukova koje su izgovorili svi ljudi koji su do sada živeli.

Želite li brišući pogled u prošlost? Naša odmotavajuća kosmička perspektiva nas tamo vodi. Svetlosti treba vremena da dosegne Zemljine opservatorije iz dubina prostora, stoga vidite objekte i pojave ne kakve su sada već kakve su nekada bile. Ovo znači da se svemir ponaša kao ogromni vremeplov: što dalje gledate, gledate dublje u prošlost – skoro do početka samog vremena. U okviru tog horizonta računanja, kosmička evolucija se u punom vidokrugu neprekidno odvija.

Želite li da znate od čega smo stvoreni? Opet, kosmička perspektiva nudi veće odgovore nego što biste mogli da očekujete. Kosmički hemijski elementi su iskovani u vatrama veoma masivnih zvezda koje završavaju svoje živote u čudesnim eksplozijama, obogaćujući svoje galaksije hemijskim arsenalom života kakav poznajemo. Rezultat? Četiri najčešća hemijski aktivna elementa u svemiru: vodonik, kiseonik, ugljenik i azot – četiri su najčešća elementa života na Zemlji. Mi nismo tek deo svemira. Svemir je deo nas.

Da, mi jesmo zvezdana prašina. Ali možda nismo nastali na ovoj Zemlji. Nekoliko odvojenih pravaca istraživanja, razmotrenih u celini, teraju istraživače da ponovo procene ko mislimo da smo i odakle mislimo da dolazimo.

Prvo, kompjuterske simulacije pokazuju da kada veliki asteroid udari planetu, okolne oblasti mogu da zbog energije udara odskoče i katapultiraju stenje u svemir. Odatle one mogu da putuju – i slete – na površine drugih planeta. Drugo, mikroorganizmi mogu da biti odvažni. Neki izdržavaju ekstremne temperature, pritiske i zračenje neodvojive od svemirskih putovanja. Ako se stenovite skitnice zbog udara raspu sa planete sa životom, mikroskopska fauna bi mogla da se spakuje u stenovite pukotine i ćoškove. Treće, skorašnji dokazi ukazuju da je ubrzo nakon oblikovanja našeg Sunčevog sistema Mars bio vlažan i moguće plodan, čak i pre nego što je to bila Zemlja.

Ovi nalazi znače da je moguće da je život nastao na Marsu i kasnije zasejao život na Zemlji, što je proces poznat kao panspermija. Tako bi svi Zemljani mogli – tek mogli – biti naslednici Marsovaca.

Kroz vekove, ponovo i ponovo, svemirska otkrića su spuštala nivo naše slike nas samih. Zemlja je nekada bila prihvaćena kao astronomski jedinstvena, dok astronomi nisu naučili da je Zemlja tek još jedna planeta koja se okreće oko Sunca. Onda smo pretpostavili da je Sunce jedinstveno, dok nismo naučili da su i bezbrojne zvezde na noćnom nebu takođe sunca. Onda smo pretpostavili da je naša galaksija, Mlečni put, bila ceo poznati svemir, dok nismo ustanovili da su bezbrojne mutne stvari na nebu druge galaksije, tačkasti pejzaž našeg poznatog svemira.

Danas je tako lako pretpostaviti da je jedan svemir sve što jeste. Pa ipak pojavljivanje teorija moderne kosmologije, kao i stalno potvrđujuća neverovatnost jedinstvenosti bilo čega, zahteva da ostanemo otvoreni prema poslednjem zahtevu odvojenosti: višestruki svemiri, takođe poznati i kao multimiri, u kojima je naš tek jedan od bezbrojnih, iz tkanja kosmosa uzbijajućih, mehurova.

Kosmička perspektiva teče iz suštinskog znanja. Ali ona je više od onoga što znate. Ona takođe govori o posedovanju mudrosti i prihvatanju tog znanja radi procene našeg mesta u svemiru. A njeni su atributi jasni:

• Kosmička perspektiva dolazi sa granica nauke, iako nije isključiva zemlja naučnika. Kosmička perspektiva pripada svima.
• Kosmička perspektiva je smerna.
• Kosmička perspektiva je duhovna – čak iskupljiva – ali nikako religijska.
• Kosmička perspektiva omogućava da jednom mišlju dokučimo veliko i malo.
• Kosmička perspektiva otvara naše umove za izvanredne ideje ali ih ne ostavlja otvorenim da nam se mozak raspe, te nas ostavlja sumnjičavim prema bilo čemu što nam se govori.
• Kosmička perspektiva otvara naše oči za svemir, ne kao dobroćudnu kolevku pravljenu da neguje život, već kao hladno, usamljeno, mesto puno opasnosti.
• Kosmička perspektiva prikazuje Zemlju kao trunku, ali dragocenu trunku i, trenutno, jedini dom koji imamo.
• Kosmička perspektiva nalazi lepotu u slikama planeta, meseca, zvezda i maglina ali takođe slavi zakone fizike koji ih oblikuju.
• Kosmička perspektiva nam omogućava da vidimo iza naših dometa, omogućavajući nam da prevaziđemo prvobitnu potragu za hranom, zaklonom i seksom.
• Kosmička perspektiva nas podseća da u svemiru, gde god nema vazduha, zastava neće lepršati – jedno upozorenje da možda ne treba mešati mahanje zastavama i istraživanje svemira.
• Kosmička perspektiva ne samo da prihvata našu genetsku sličnost sa svim životom na Zemlji već takođe ceni i našu hemijsku sličnost sa još neotkrivenim životom u svemiru, kao i našu atomsku sličnost sa samim svemirom.

Barem jednom nedeljno, ako ne i jednom dnevno, svako bi mogao da promisli kakve kosmičke istine nepronađene leže ispred nas, možda čekajući dolazak bistrog mislioca, genijalnog eksperimentatora ili inovativnu svemirsku misiju da ih otkrije. Mogli bismo dalje da promislimo kako ta otkrića mogu da promene život na Zemlji.

U nedostatku takve radoznalosti nismo različiti od provincijskog seljaka koji ne oseća potrebu da se uputi dalje od svog imanja, jer su njegovih četrdeset hektara sve što mu je potrebno. Jer da su se svi naši preci tako osećali, taj bi seljak sada bio stanovnik pećine koji štapom i kamenom juri svoju večeru.

Tokom našeg kratkog boravka na planeti Zemlji, dugujemo sebi i našim naslednicima mogućnost da istražujemo – delom jer to je tako zabavno. Ali postoji i daleko plemenitiji razlog. Onog dana kada naše znanje o kosmosu prestane da se širi, rizikujemo povratak na dečiji pogled da se svemir figurativno i bukvalno okreće oko nas. U tom sumornom svetu, naoružani, resursa gladni ljudi i nacije bili bi pozvani da reaguju po svojim zgrčenim predrasudama. A to bi bio poslednji dah ljudske prosvećenosti – sve do uzdizanja nove vizionarske kulture koja bi mogla da još jednom prihvati kosmičku perspektivu.

Autor: Neil deGrasse Tyson. Objavljeno u Natural History Magazine, april 2007. Preuzeto sa sajta autora. Prevod: Miloš Babović.