Neil deGrasse Tyson: Opseg neznanja

Ne smatram da sam obavezan da verujem da je isti Bog koji nas je obdario čulima, razumom i pameću imao nameru da zaboravimo njihovo korišćenje.

Pišući tokom minulih vekova, mnogi su se naučnici osećali primoranim na poetski uzlet povodom kosmičkih misterija i božje rukotvorine. Moguće je da se ovome ne bi trebalo čuditi: mnogi naučnici tada, kao i mnogi naučnici sada, određuju sebe kao duhovno pobožne.

Ali pažljivo čitanje starijih tekstova, pogotovo onih koji se bave samim kosmosom, pokazuje da autori prizivaju božansko tek kada dosegnu granice sopstvenog razumevanja. Oni se obraćaju višoj sili tek kada se zagledaju u okean svog ličnog neznanja. Oni zazivaju Boga tek sa usamljene i nesigurne ivice nepojmljivog. Sa druge strane, tamo gde osećaju pouzdanost svojih objašnjenja, Bog jedva da biva spomenut.

Počnimo sa vrha. Isak Njutn je bio jedan od najvećih umova koje je svet do sada video. Njegovi zakoni kretanja i njegov univerzalni zakon gravitacije, osmišljen sredinom sedamnaestog veka, objašnjava kosmičke pojave koje su filozofima izmicale milenijumima. Kroz ove zakone, moguće je razumeti gravitaciono privlačenje tela u sistemu, a time i razumeti orbite.

Njutnov zakon gravitacije vam omogućava da izračunate sile privlačenja između bilo koja dva tela. Ako uvedete treći objekat, onda svako privlači ostala dva, pa orbite kojima se kreću postaje mnogo teže izračunati. Dodajte još jedan objekat i još jedan i još jedan i uskoro imate planete našeg Sunčevog sistema. Zemlja i Sunce se međusobno vuku, ali takođe i Jupiter vuče Zemlju, Saturn vuče Zemlju, Mars vuče Zemlju, Jupiter vuče Saturn, Saturn vuče Mars, i tako dalje i tako dalje.

Njutn se bojao da bi sva ta povlačenja učinila da orbite u Sunčevom sistemu budu nestabilne. Njegove jednačine su pokazivale da je trebalo da planete odavno ili padnu u Sunce ili napuste kavez – u oba slučaja ostavljajući Sunce lišeno planeta. Pa ipak je Sunčev sistem, baš kao i širi svemir, izgledao kao prava slika reda i trajnosti. Stoga je Njutn, u svom najvećem delu, Principima, zaključio da Bog mora povremeno da uskoči i koriguje stvari:

Šest glavnih Planeta okreću se oko Sunca, po krugovima koncentričnim sa Suncem, i sa kretanjima usmerenim ka istim delovima, i praktično u istoj ravni… Ali nije moguće shvatiti da čisto mehanički razlozi mogu da stvore toliko stalnih kretanja… Najlepši sistem Sunca, Planeta i Kometa jedino bi mogao postojati iz plana i vlasti inteligentnog i moćnog Bića.

U Principima, Njutn pravi razliku između pretpostavki i eksperimentalne filozofije i tvrdi, Pretpostavke, bilo metafizičle ili fizičke, bilo tajanstvenih odlika ili mehaničke, nemaju mesto u eksperimentalnoj filozofiji. On želi podatke, koji slede iz pojava. Ali u nedostatku podataka, na ivici između onoga što je mogao da objasni i onoga što je tek mogao da poštuje – uzroci koje je mogao da objasni i koje nije mogao – Njutn ushićeno priziva Boga:

Večan i Beskonačan, Svepristutan i Sveznajući, … on uređuje sve stvari i zna sve stvari koje jesu ili mogu biti učinjene … Mi ga znamo tek po njegovim najumnijim i najizuzetnijim prinalascima i konačnim uzrocima; mi ga poštujemo zbog njegovih savršenstava; ali mi ga poštujemo i obožavamo zbog njegove vladavine.

Jedan vek kasnije, francuski astronom i matematičar Pjer-Simon de Laplas direktno se suprotstavio Njutnovoj dilemi nestabilnih orbita. Umesto shvatanja misteriozne stabilnosti Sunčevog sistema kao nepomljivog božjeg čina, Laplas ju je proglasio za naučni izazov. U svom višetomnom remek-delu Nebeska mehanika (Mécanique Céleste), čiji je prvi deo izašao 1798. godine, Laplas je pokazao da je Sunčev sistem stabilan u vremenskim intervalima znatno dužim nego što je Njutn mogao da predvidi. Da bi do tog zaključka stigao, Laplas je započeo novu vrstu matematike zvanu perturbaciona teorija koja mu je omogućila da istražuje ukupne efekte velikog broja malih sila. Po često ponavljanom ali verovatno ulepšanom navodu, kada je Laplas poklonio kopiju Nebeske mehanike svom u-fizici-pismenom prijatelju Napoleonu Bonaparti, Napolen ga je pitao kakvu ulogu ima Bog u izgradnji i regulaciji nebesa. Gospodine, odgovorio je Laplas, takva mi pretpostavka nije potrebna.

Izuzev Laplasa, veliki je broj naučnika pored Njutna zazivalo Boga – ili bogove – kada god je njihovo razumevanje bledelo ka neznanju. Razmotrimo aleksandrijskog astronoma Ptolomeja iz drugog veka naše ere. Naoružan opisom, ali ne i stvarnim razumevanjem, onoga što tamo gore planete rade, nije mogao da suzbije svoj religijski zanos:

Znam da sam po prirodi smrtan i nevažan; ali kada, zarad svog užitka, crtam pomeranja nebeskih tela, nogama više ne dodirujem Zemlju: stojim u prisustvu Zevsa lično i uzimam svoju meru ambrozije.

Ili uzmimo u obzir holandskog astronoma Kristijana Hajgensa, čija dostignuća uključuju konstrukciju prvog časovnika sa klatnom i otkriće Saturnovih prstenova. U svojoj simpatičnoj knjizi Razotkriveni svet nebesa (The Celestial Worlds Discover’d), posthumno objavljenoj 1696. godine, većina uvodnih poglavlja slavi sve što je tada bilo poznato o orbitama planeta, oblicima i veličinama, kao i o relativnom sjaju planeta i njihovoj pretpostavljenoj čvrstoći. Knjiga čak uključuje i velike karte koje ilustruju strukturu Sunčevog sistema. Bog nije prisutan u ovoj diskusiji – iako su tek vek ranije, pre Njutnovih dostignuća, orbite planeta bile vrhunska misterija.

Svet nebesa takođe buja pretpostavkama o životu u Sunčevom sistemu i tu Hajgens postavlja pitanje na koje nema odgovor. Spominje tadašnje biološke zagonetke, kakva je poreklo složenosti života. I naravno, pošto je fizika sedamnaestog veka bila naprednija od biologije sedamnaestog veka, Hajgens uvodi božju ruku tek kada priča o biologiji:

Pretpostavljam da niko ne može osporiti da postoji nešto više Majstorije, nešto više Čuda u stvaranju i rastu Biljaka i Životinja nego u beživotnim gomilama ispraznih Tela… Jer je prst božiji i Mudrost Božanskog Proviđenja u njima jasnije ispoljena nego u ostalom.

Današnji sekularni filozofi zovu ovakvu vrstu prizivanja božanskog „bog praznina“ – što zgodno zvuči, pošto u ljudskom znanju praznina nikada nije nedostajalo.

Koliko god da su Njutn, Hajgens i drugi veliki naučnici ranijih vekova bili smerni, oni su takođe bili praktičari. Nisu se povlačili pred zakljčcima koji su neminovno sledili iz dokaza, a kada su se njiihova otkrića sukobljavala sa preovlađujućim verskim stavovima, oni su se držali otkrića. Ovo ne znači da je bilo lako: ponekada su se suočavali sa žestokim protivnicima, kao Galilej, koji je morao da brani svoje teleskopske dokaze protiv zastrašujućih primedbi crpljenih iz svetih knjiga i „zdravog“ razuma.

Galilej je jasno razdvojio ulogu religije od uloge nauke. Za njega, religija je bila služenje Bogu i spašavanje duša, dok je nauka bila izvor tačnih opažanja i prikazanih istina. U dugom, slavnom, bodljikavom pismu Velikoj vojvotkinji Kristini od Toskane u leto 1615. godine (koje je, kao i mnoge tadašnje poslanice, kružilo među pismenima), on u svoju odbranu citira neimenovanog i saosećajnog crkvenog zvaničnika koji govori da Biblija kaže kako da se ode u nebesa, ne kako nebesa idu.

Pismo vojvotkinji ne ostavlja sumnje o tome šta je Galileo mislio o pisanoj reči Svetog Slova:

Ukoliko se, tumačeći Bibliju, neko obavezno sveo u suvo gramatičko značenje, mogao bi da napravi grešku…

Ni u šta fizičko što … nam opiti pokazuju treba sumnjati (mnogo manje suditi) do u tvrđenja biblijskih citata koji mogu da imaju saasvim drugo značenje iza svojih reči…

Ne smatram da sam obavezan da verujem da je isti Bog koji nas je obdario čulima, razumom i pameću imao nameru da zaboravimo njihovo korišćenje.

Redak izuzetak među naučnicima, Galilej je pre video nepoznato kao prostor za istraživanje nego kao večnu misteriju kontrolisanu božjom rukom.

Dokle god je nebeska sfera bila opšteprihvaćena kao božansko područje, činjenica da obični smrtnici nisu mogli da objasne njeno funkcionisanje mogla je mirne duše da se uzme za dokaz više mudrosti i snage Boga. Ali, počevši od šesnaestog veka, radovi Kopernika, Keplera, Galileja i Njutna – da ne spominjem Maksvela, Hajzenberga, Ajnštajna i sve druge koji su otkrili osnovne zakone fizike – pružili su razumna objašnjenja sve većeg broja pojava. Malo po malo, kosmos je potčinjen metodima i alatima nauke, a time postao nesumnjivo saznatljivo mesto.

Tada su, što se ubraja u iznenađujuće, ali i neočekivane filozofske preokrete, gomile duhovnika i učenjaka počele da objavljuju kako sami zakoni fizike služe kao dokaz mudrosti i snage Boga.

Jedna popularna tema sedamnaestog i osamnaestog veka bio je časovničarski svemir – uređen, racionalan, predvidljiv mehanizam uređen i upravljan od strane Boga i njegovih zakona fizike. Rani teleskopi, koji su redom zavisili od vidljive svetlosti, učinili su malo da ublaže tu sliku uređenog sistema. Mesec se okretao oko Zemlje. Zemlja i druge planete su se obrtale oko svoje ose i kretale oko Sunca. Zvezde su sjale. Magline su slobodno lebdele u prostoru.

Pre devetaestog veka nije postalo jasno da je vidljiva svetlost samo jedan opseg širokog spektra elektromagnetskog zračenja – opseg za koji se desilo da ljudsko oko može da ga vidi. Infracrveno je otkriveno 1800, ultraljubičasto 1801, radio talasi 1888, rendgenski zraci 1895. i gama zraci 1900. godine. Dekadu po dekadu narednog stoleća počele su da se koriste nove vrste teleskopa, opremljene detektorima koji mogu da vide ove, nekada nevidljive, delove elektromagnetskog spektra. Sada su astrofizičari počeli da razoktrivaju pravi karakter svemira.

Ispostavilo se da neka nebeska tela odaju više svetla u nevidljivim opsezima nego u vidljivim. A nevidljivo svetlo koje su novi teleskopi prikupili pokazalo je da svemir vrvi zločinima: užasavajući izlivi rendgentskog zračenja, ubistveni pulsari, gravitaciona polja rasturaju materiju, materije-gladne crne rupe čereče svoje naduvene zvezdane susede, novorođene zvezde se zapaljuju unutar džepova kolapsirajućeg gasa. I kako naši obični, optički teleskopi postaju veći i veći, pojavljuje se još više zločina: galaksije se sudaraju i međusobno se proždiru, eksplozije supermasivnih zvezda, haotične zvezdane i planetarne orbite. Naš kosmički komšiluk – unutrašnji Sunčev sistem – ispostavio se kao strelište, pun odmetnutih asteroida i kometa koje se s vremena na vreme sudaraju sa planetama.

Povremeno, oni bi zbrisali ogromne mase Zemljine flore i faune. Svi dokazi ukazuju na činjenicu da ne živimo u lepo održavanom časovničarskom svemiru, već u uništavajućem, nasilnom i neprijateljskom zoološkom vrtu.

Svakako i Zemlja može biti loša po vaše zdravlje. Na tlu, grizliji žele da vam otkinu glavu; u okeanima, ajkule žele da vas pojedu. Smetovi mogu da vas smrznu, pustinje da vas dehidriraju, zemljotresi da vas sahrane, vulkani da vas žive spale. Virusi vas mogu inficirati, paraziti isisati vaše životne sokove, rakovi vam preuzimaju telo, urođene boleštine teraju u ranu smrt. Pa i ako imate dosta sreće da ste zdravi, oblaci skakavaca mogu da vam unište useve, cunami bi mogao da vam odnese porodicu, dok bi uragan mogao da raznese vaš grad.

I tako, svemir želi da ubije sve nas. Ali hajde da za trenutak zanemarimo tu komplikaciju.

Mnoga, verovantno nebrojena, pitanja lebde u prvim redovima nauke. U nekim slučajevima, odgovori su zaobišli najbolje umove naše vrste decenijama, pa i vekovima. A u savremenoj Americi oživljava ideja da je viša inteligencija konačni odgovor na sve zagonetke. Savremena verzija Boga praznina ima sveže ime: inteligentni dizajn. Izraz sugeriše da je neko biće, obdareno mentalnim kapacitetom znatno većim nego što ljudski um može pojmiti, stvorilo ili omogućilo sve stvari u fizičkom svetu koje ne možemo objasniti naučnim metodima.

Zanimljiva pretpostavka.

Ali zašto da se ograničimo na stvari suviše čudesne ili zapetljane da ih razumemo, čije postojanje i osobine zatim pripisujemo superinteligenciji? Umesto toga, zašto sve one stvari čija je pojava tako neugodna, šašava, nepraktična ili nefunkcionalna ne pripišemo prikazu odsustva inteligencije?

Uzmimo ljudski oblik. Mi jedemo, pijemo i dišemo kroz istu rupu na glavi, i stoga, uprkos manevru nazvanom po Henriju Dž. Hajmlihu (Henry J. Heimlich), gušenje je četvrti po redu razlog nenamerne smrti povredom u Sjedinjenim Američkim Državama. A šta je sa davljenjem, petim po redu razlogom? Voda pokriva skoro tri četvrtine Zemljine površine, a mi smo ipak bića tla – potopite svoju glavu tek par minuta i mrtvi ste.

Ili, uzmite zbirku bespotrebnih delova tela. Čemu služi mali prst na nozi? A šta ćemo sa slepim crevom, koje prestaje da radi posle detinjstva i od tada služi jedino kao izvor upale slepog creva? Čak i korisni delovi mogu biti problematični. Desilo se da volim svoja kolena, ali ih niko nikada nije optužio kao odlično zaštićena od lupanja i udaranja. Ovih dana, ljudi sa problematičnim kolenima ih mogu hirurški zameniti. A što se tiče bola sklonoj kičmi, verovatno će proći još dosta vremena dok neko ne nađe način da je zameni.

A šta ćemo sa tihim ubicama? Visoki krvni pritisak, rak debelog creva i dijabetes pojedinačno uzrokuju desetine hiljada smrti u SAD svake godine, ali je moguće da ne znate da ste unesrećeni sve dok vam to ne saopšti mrtvozornik. Zar ne bi bilo lepo da imamo ugrađene biosenzore koji bi nas unapred upozorili na takve opasnosti? Čak i jeftini automobili, na kraju krajeva, imaju pokazivače goriva.

I koji je to komedijaš od konstruktora odredio da se predeo između naših nogu – zabavni park gradi oko kanalizacije?

Oko je čest dokaz za čudo biološkog inženjerstva. Za astrofizičare, pak, to je tek kakav-takav detektor. Bolji bi bio mnogo osetljiviji na mračne stvari na nebu i sve nevidljive delove spektra. Koliko bi više veličanstvenih zalazaka Sunca bilo kada bismo mogli da vidimo ultraljubičasto i ultracrveno. Koliko bi bilo korisno ako bismo, kao na dlanu, mogli da vidimo svaki izvor mikrotalasnog zračenja u okruženju, ili da znamo koji su odašljači radio stanica aktivni. Koliko bi bilo korisno kada bismo mogli da noću uočimo policijske radarske detektore.

Pomislite koliko bi bilo lako da se snalazimo u nepoznatom gradu kada bismo, kao ptice, uvek mogli da znamo gde je sever zbog magnetita u našim glavama. Razmislite koliko bi bilo bolje da imamo i škrge pored pluća, koliko bismo bili produktivniji da imamo šest ruku umesto dve. A ukoliko bismo imali osam, mogli bismo da bezbedno vozimo kola dok istovremeno pričamo mobilnim telefonom, menjamo radio stanice, šminkamo se, sipamo piće i češkamo levo uvo.

Glupi dizajn bi mogao da podstiče kretanje po sebi. To možda ne bi bilo prirodno podrazumevano, ali je sveprisutno. Pa ipak ljudi vole da razmišljaju da naša tela, naši umovi pa čak i naš svemir predstavljaju vrhunac oblika i razuma. Možda je takvo razmišljanje dobar antidepresiv. Ali to nije nauka – ni sada, ni u prošlosti, niti bilo kada.

Još jedna praksa koja nije nauka jeste prihvatanje neznanja. Pa ipak, to je suština filozofije inteligentnog dizajna: ja ne znam šta je to. Ja ne znam kako to radi. Suviše mi je komplikovano da odgonetnem. Suviše je komplikovano za ljudska bića da odgonetnu. Stoga to mora biti proizvod više inteligencije.

Šta da činite sa takvim načinom razmišljanja? Da li da prosto ustupite rešavanje problema nekome pametnijem od vas, nekome ko uopšte nije čovek? Da li govorite studentima da rešavaju samo pitanja koja imaju lake odgovore?

Možda postoji granica do koje ljudski um može da razume kosmos. Ali, koliko arogantan treba da budem da tvrdim da ako ja ne mogu da rešim problem, onda to ne može nijedna osoba koja je do sada živela ili koja će bilo kada biti rođena? Pretpostavimo da su Galilej ili Laplas rako razmišljali? Ili još bolje, šta da Njutn nije tako razmišljao? Možda je mogao da reši Laplasov problem stoleće ranije, omogućavajući time Laplasu da pređe sledeću granicu neznanja.

Nauka je filozofija otkrića. Inteligentni dizajn je filozofija neznanja. Ne možete sagraditi program otkrića na pretpostavci da niko nije dovoljno pametan da pruži odgovor na neki problem. Nekada davno, ljudi su smatrali boga Neptuna za izvor oluja na moru. Danas te oluje zovemu uragani. Znamo kada i gde počinju. Znamo šta ih pogoni. Znamo šta umanjuje njihovu razornu snagu. I ko god da je izučavao globalno zagrevanje može da vam kaže šta ih čini groznijim. Jedini ljudi koji još uvek nazivaju uragane „božiji čin“ su ljudi koji prave formulare za osiguranje.

Negirati ili izbrisati ovu bogatu, šarenoliku istoriju naučnika i ostalih mislilaca koji su prizvali božansko u svoj rad bilo bi intelektualno varanje. Naravno da postoji odgovarajuće mesto za život inteligentnog dizajna u akademskom prostoru. Recimo, istorija religije? Možda filozofija ili psihologija? Jedino mesto gde on ne pripada je naučna učionica.

Ako na vas ne utiču akademske činjenice, porazmislite o finansijskim posledicama. Dozvolite inteligentni dizajn u našim naučnim udžbenicima, učionicama i laboratorijama i cena naučnih otkrića – granica koja vuče ekonomiju budućnosti – bila bi neizračunljiva. Ne želim da studente koji bi mogli da naprave sledeći veliki prodor u obnovljive izvore ili svemirska putovanja uče kako je ono što ne razumeju i sve što do sada niko ne razume božanski stvoreno i stoga iznad naših intelektualnih kapaciteta. Dana kada se to desi Amerikanci će samo sedeti u strahopoštovanju nad stvarima koje ne razumeju i posmatrati ostatak sveta kako hrabro ide gde nijedan smrtnik pre toga nije otišao.

Autor: Neil deGrasse Tyson. Objavljeno u Natural History Magazine, novembar 2005. Preuzeto sa sajta autora. Prevod: Miloš Babović.