Month: June 2014
Nisu im na vreme objasnili
Nije to lako kad treba da otkriješ osnovne stvari o kojima se ne priča u kući.
Neil deGrasse Tyson: Opseg neznanja
Ne smatram da sam obavezan da verujem da je isti Bog koji nas je obdario čulima, razumom i pameću imao nameru da zaboravimo njihovo korišćenje.
Pišući tokom minulih vekova, mnogi su se naučnici osećali primoranim na poetski uzlet povodom kosmičkih misterija i božje rukotvorine. Moguće je da se ovome ne bi trebalo čuditi: mnogi naučnici tada, kao i mnogi naučnici sada, određuju sebe kao duhovno pobožne.
Ali pažljivo čitanje starijih tekstova, pogotovo onih koji se bave samim kosmosom, pokazuje da autori prizivaju božansko tek kada dosegnu granice sopstvenog razumevanja. Oni se obraćaju višoj sili tek kada se zagledaju u okean svog ličnog neznanja. Oni zazivaju Boga tek sa usamljene i nesigurne ivice nepojmljivog. Sa druge strane, tamo gde osećaju pouzdanost svojih objašnjenja, Bog jedva da biva spomenut.
Počnimo sa vrha. Isak Njutn je bio jedan od najvećih umova koje je svet do sada video. Njegovi zakoni kretanja i njegov univerzalni zakon gravitacije, osmišljen sredinom sedamnaestog veka, objašnjava kosmičke pojave koje su filozofima izmicale milenijumima. Kroz ove zakone, moguće je razumeti gravitaciono privlačenje tela u sistemu, a time i razumeti orbite.
Nastavite sa čitanjem… “Neil deGrasse Tyson: Opseg neznanja”
Ova ljubav će ostati
#onokad nikada nisi sanjao da će ti muzika iz serija inspirisati da je podeliš s ostalima…
Dobro, bilo je časnih izuzetaka, ali su se oni uglavnom odnosili na naslovne teme – setimo se samo Shafta, Twin Peaksa i sličnih. Iznenađenje je da unutar same serije, samo u jednoj epizodi, čujem stvar koja me oduševi. Kao i prošli put, reč je o seriji “House of Lies”.
Utovar nedeljom, 22. jun
Ponekad baš ne možeš postići na vreme. Ali to nije zbog gužve, već zbog nedostatka komunikacije.
Nedostatak komunikacije u 21. veku? Pa kako to?
Tako što smo i mi ljudi od krvi i mesa. Sreća da je tako. Možda ćemo, lak čak, preduzeti nešto tim povodom.
Ovonedeljni utovar je eklektična kolekcija zapažanja u trku – sve odreda.
Starci reaguju na Google Glass
Navodno, današnje generacije su postale adaptirane na novotarije i ništa ih više ne može iznenaditi. E sad, kako izgleda ona druga strana: šta kažu ljudi koji su bili već formirane ličnosti kad je televizija uzela maha? Oprobali su Google Glass na devetoro matoraca.
Nije prošlo bez iznenađenja.
Plakaću na kiši
Gerry Goffin (11.02.1939. – 19.06.2014.)
I’ll never let you see
The way my broken heart is hurting me
I’ve got my pride and I know how to hide
All the sorrow and pain
I’ll do my crying in the rain
Čitaoci koji redovno prate ovu rubriku sigurno su primetili da nekada uopšte ne razmatram tekstove pesma. U današnjoj muzičkoj hiperprodukciji, tekst najčešće služi da pevač ima šta da peva. Još gora varijanta je kada se tekstopisac trudi da bude pametan, a najgore je kada pametuje o temi onako kako bi to Mali Perica uradio. To je najbolji način da se upropasti i muzički dobra pesma.
Ali kada se sklopi dobar tekst koji može da živi i sam za sebe i upari sa odgovarajućom muzikom, dobiju se antologijske pesme.
Mnogi od velikih muzičara su i sjajni tekstopisci koji znaju da ispričaju jasnu priču od početka do kraja. S druge strane, postoji i jedan uzan krug tekstopisaca koji koji se smatraju neformalnim članovima grupa ili desnom rukom pojedinih autora (Keith Reed za Procol Harum, Peter Sinfield za King Crimson, Bernie Taupin za Eltona Johna, samo su neki od najpoznatijih). I nikada nisam imao utisak da su hendikepirani time ili bili manje uvažavani zato što ih publika nije smatrala “pravim” pesnicima.
