Pratiti akademski život zemlje Srbije mučan je i tegoban posao kojim se zapravo retko ko ozbiljno i bavi.
Većina se ljudi o događajima od javnog značaja obaveštava iz nekog od medija: dnevnih listova Politika (državnog po definiciji), Danas (pseudo-nezavisnih novina), Večernje Novosti (nacionalističkog glasila), Blic (novinarstvo iz nehata) ili ostalog dnevnog smeća; nedeljnika Vreme (izgubljenog u vremenu i prostoru) i njemusličnih; televizija nacionalnih frekvencija RTS (državnog po definiciji), Pink (degutantnog po sadržaju), Prva (udavljene u reklamama), B92 (karikaturalni brak senzacionalizma i istraživačkog novinarstva). U poslednje vreme na scenu su stupili i internet portali: Peščanik (zatvorena grupa ophrvana sujetama), Istinomer (bezlični skup usmeren ka nezaboravu), forumi na svakakve teme i sve tako redom, kojima Facebook i Twitter služe kao besplatna reklama, a broj sviđanja kao mera uspeha. Svaki od nabrojanih medija ima svoje čitaoce koji se uglavnom drže svojih mesta obaveštavanja, pa iako je moguće praviti i grupe medija (recimo Novosti, Pink i verujem.org), to je posao koji valja prepustiti nekim novim, nadam se korektnim, doktoratima psihologije. Zajedničko svim pobrojanim (i velike većine u itakodalje ostavljenim) medijima je posrnulost u sebičnost, nezainteresovanost za profesionalizam, za opšti boljitak, za istinu, za pravdu. Moje je da ovde i na svom primeru ispričam sic transit gloria e-novinae, to jest kako mi se čini da se to desilo Peri Lukoviću.
Da razjasnim, pre svega, svoje viđenje e-novina: to je privatni medij Petra Lukovića. Da ovo još jače potcrtam: čitati e-novine znači biti Petar Luković (doduše ne u smislu ispričanom u filmu Biti Džon Malkovič, dakle biti Petar Luković koliko je to u stvarnom svetu moguće). U dobru i u zlu, tako je bilo, jeste i biće. Čitati e-novine znači(lo je) suočiti se sa ljudima koji robinhudovski i bez obzira na posledice brane slabije. Dakle, Sarajlije, Albance sa Kosova za vreme akcije etničkog čišćenja konačno prekinute bombarovanjem 1999. godine, platane, ponekada čak i Sonju Biserko. Ukratko: čitati e-novine znači(lo je) upoznati se sa odbranom (prava na) pravdu i zdrav razum ove zemlje.
Svako od nas ima u životu po neku stvar koja ga interesuje, koju prati, član je raznih mrežnih grupa i samim tim je nekako ubeđen da njegovo mišljenje o toj stvari ima težinu. U mom slučaju, jedna od takvih stvari jeste akademski život u Srbiji. Duga je i nevažna priča kako je to toga došlo. Bitno je reći da mišljenje imam i to veoma loše, te da se to moje veoma loše mišljenje u možda i neprijatnoj meri slaže sa određenim dokazima o stanju u akademskom životu Srbije, koji su u zadnje vreme isplivali na površinu i stigli u fokus javnosti (čitaj: na naslovne stranice i kajrone medija). Slučaj metalurgia.ro, žalosni (ali i neminovni) događaj koji je pokazao da ogromni broj naših institutskih i univerzitetskih naučnika ima objavljene radove u časopisu koji ne se ne bavi proverom sadržaja naučnih radova već ih štampa po izuzetno povoljnoj ceni (jer svaka je cena povoljna ako kupuje spoj nerada, nesposobnosti i ispunjavanja oštrih akademskih uslova za napredovanje) je prošao potpuno nezapaženo. Ozbiljniji udarac tihoj praksi falsifikovanja i laganja u akademskog svetu je stigao sa svežom aferom optužbe za plagiranje delova doktorske disertacije ministra unutrašnjih poslova dr Nebojše Stefanovića i posledičnom optužbom za plagiranja postojanja doktorske disertacije njegovog mentora dr Miće Jovanovića, jer su u tom slučaju praktično svi mediji pratili nove događaje. Konačno, pojavljuju se upravo danas vesti i o degutantnom slučaju našeg državnog časopisa za brzometne naučne radove, sa cijenama-sitnicama, od 500 do 2400 evra (pa možda i više, u zavisnosti od odluke redakcije). Takve su vesti totalno rasulo, jer ako je do sada odgovornost bila lična (istraživača, profesora ili mentora), sada po prvi put dolazimo do udruženih kriminalnih aktivnosti celih institucija.
Rekoh, već u slučaju optužbe za plagiranje doktorata svi su se zainteresovali. Izvinjavam se, svi izuzev e-novina, koje su se ograničile na zbirku sopstvenih tekstova na temu dr Miće, pod samozadovoljnim nazivom E, sad ste se setili – koji implicira da ima stvari u kojima je kasno dići glavu, što je direktno suprotno pozivu tog istog Petra Lukovića da se premijeru Vučiću zaboravi sasluženje strahovladanja devedesetih jer je, eto, on ipak digao glavu.
Zašto su se svi zainteresovali za optužbe za plagiranje doktorata? Zato što se radi o ministru unutrašnjih poslova, naravno. Tužno je to, ali ipak i logično: postoji u ovoj zemlji garantovano brdo lažnih teza svih vrsta, ali je normalno da ministar policije bude u fokusu. Zato što je javna ličnost. Zato što je ministar policije. Zato što je i jednom prethodnom ministru policije nađeno da se bavio kriminalom. I, u krajnjoj liniji, ama zašto da ne? No, e-novinama to nije normalno. U bednom tekstu pod jadnim naslovom Režirana prevara u pet činova, neuspešnom pokušaju odbrane ogavne ideje o političkoj pozadini optužbe za plagijat doktorske disertacije, Petar Luković osporava zakonsko pravo na proveru doktorata i brani jadne i nezaštićene, na vetrometini ostavljene članove vlade koji tako goli i bosi ništa nemaju. Osim pune dve godine vladavine. Osim respektabilne internet vojske. Osim punokrvne nadpolovične većine u Parlamentu. Osim potpunog nedostatka opozicije. Osim te jedne malene stvari da u punom kapacitetu u ovoj zemlji mogu da rade ama šta god im padne na pamet. E-novine ne spominju peticiju koju je potpisalo tri hiljade ljudi. Ne spominju profesorku sa Beogradskog univerziteta spremnu da javno ukrsti znanje i sa doktorom Stefanovićem i mentorom Jovanovićem na teme iz doktorata. Bave se, dakle, istim onim odvratnim poslom u kome su tako uporno i tako uspešno lovili druge: konstruisanjem.
Petar Luković, nekada borac za nejač, sada superhikovski otima od siromašnih da bi dao bogatima. Jer u svakoj aferi vezanoj za akademski život u Srbiji, na vetrometini, budale i naivci uvek ostaju oni koji su krvavo radili da bi do svoje diplome i svoj akademskog napredovanja došli. E-novine su se i u ovom slučaju imale rašta boriti. Zašto je ovog puta odabrao pogrešnu stranu, sada zna samo Petar Luković, jer taj i takav Pera ja ne želim da budem.
Odavno je Pera postao takav, ne od ovog slučaja. Hoću da kažem, odavno on nije borac za nejač, a izgleda da je i to radio iz nekih drugih razloga koje mi je tamo negde pred bombardovanje, ali u vezi sa nekim drugim ljudima, tako lepo objasnio pokojni professor Ljubiša Rajić: “Dragi moj Milane, kao što postoje ratni, tako postoje i antiratni profiteri.”
Eh. Hvala na komentaru. Ovaj tekst bi mogao da bude zaista koristan ako bi svi, od mene hitriji i mudriji, ispričali svoju i-told-you-so priču.
Evo da se iskupim. B)
Peru sam upoznao tamo negde 1990. ili 1991. Firma koju sam osnovao sa još četvoro je uspela da pomogne “Vremenu” da pripremu za štampu nedeljnika prebaci kod sebe, ako se dobro sećam plaćali su hiljadu ili dve dolara po broju Applicationu.
Nešto kasnije, odlazim iz te firme, a otprilike u isto vreme Marko Kirić (mkiric na onom starom Sezamu) odlazi u SAD, ostavši meni da ga zamenim u tezgici koja se sastojala u jednonedeljnom odlasku u redakciju, tada u ulici Narodnog fronta kod Odeona, snimanja svih tekstova na disketu, spajanja u tekst editoru pa puštanja kroz neki ZZ-ov program za konverziju koji je spremao onaj EXEC fajl za slanje na Sezam u poseban deo u tzv. Beta servis.
Posle par nedelja me pokojni Steva Nikšić pozvao da mu budem, kako to sada neskromno zvuči, pomoćnik urednika “Vremena kompjutera”, a cela redakcija smo bili on i ja. B) Tako da su moji odlasci u “Vreme” učestali, naročito kada je tih naših par strana unutar samog časopisa postao umetak od osam listova koji je izlazio jednom u četiri nedelje.
Upoznao sam dosta ljudi povezanih sa “Vremenom”, a među njima i Peru. Međutim, najhaotičnije i najluđe je bilo četvrtkom uveče, “Vreme” je tada zvanično izlazilo subotom, tj. datum na koricama je bio subotnji, ali se već u petak oko podneva moglo naći kod kolportera, vozač je dolazio po fajlove četvrtkom u devet, ja sam u početku dolazio oko osam, ali sam kasnije umeo i celo popodne da provedem u redakciji. Često se čekao Pera i do deset, pa i kasnije, zatvori se u kancelariju, samo se čuju udarci po tastaturi i, u pauzama, kako se spušta čaša loze na sto, neretko uz povike “Ja sam majstor, ja sam genije” dok završava “Ćoravu kutiju” za tu nedelju.
Još je redakcija bila u Narodnog fronta, osnovana je i izdavačka sekcija, a Pera je bio jedan od onih kojima je trebalo da izađe knjiga, zbirka tekstova objavljenih u “ćoravoj kutiji”, ja sam bio možda i prvi pretplatnik, u kešu. Dosađivao sam mu nedeljama sa pitanjima kada će konačno da izađe, da bi mi je potpisao kada se konačno odštampala posvetom:
“Dragom Mikiju,
evo ti knjiga, jebala te knjiga”.
U međuvremenu je Goran Kosanović, direktor marketinga, napravio još tri umetka, jedan od njih je bio i “Vreme zabave” koji je dat Peri na uređivanje. Negde tokom 1993. prvo “Vreme kompjutera” postaje poseban mesečnik, onda i Vreme zabave, redakcija se već preselila u Mišarsku. Mi smo izdržali nešto preko godinu dana, Pera mnogo duže.
Ja sam po ukidanju proredio odlaske u redakciju, polako gubio kontakt, ali sam se jedno vreme vrteo i oko časopisa XZ koji je Pera osnovao po odlasku iz Vremena. Zašto je konkretno otišao ne znam, nismo nikada pričali, a kako ja nisam uspeo da napišem tekst koji bi mogao da se objavi u XZ-u, viđali smo se samo kada dođe da pokupi filmove ili plati osvetljavanje filmova, jer su to radili u firmi preko koje sam ja koju godinu ranije započeo svoj preduzetnički život (firmu je vodio moj dobar drug, pa sam ja preko nje plaćao penziju i doprinose i naplaćivao poslove).
Tako smo se i videli poslednji put, negde krajem 1998. je došao po filmove, još nisu bili gotovi, pa smo on, moj drugar i ja skoknuli do Likvida u Njegoševoj na piće. Razmenili smo još dva ili tri maila dok sam bio u Španiji i Portugalu i od tada nemamo kontakt.
Eto, to je moj mali doprinos. B)
Dobar ti doprinos, Miki. Znam ja da ti imaš još takvih (i sličnih) priča. Ne bilo ti zapoveđeno da se setiš malo češće… 😉
Мени је Пера и дан данас остао дужан ваљда 100€ за нешто што сам му превео за Мондо, а до тога је дошло тако што сам му превео за тадашњи (1999) freeserbia.org, у који ме увукло неколико Сезамоваца.