За разлику од прошлог пута, кад ми је врднуо миш, овог пута нема врдања. Миш је подвргнут дисциплини и мукотрпном мицању тачака… док нисам добио шта сам хтео.
Дакле, техника је иста као и прошлог пута: шкљоц, изрез, играње кривом осветљености. С тим што сам овог пута терао контраст много даље, и прецизније гађао да на завршној фотци добијем распон тонова, рељеф и остало.
(велика, за детективе)
Резултат је превазишао моја очекивања. Ово је много више од оног што сам ја видео. У тзв. природи, ово је све млечнобело, одсјај је једва уочљив. Ако канон није у стању да изађе на крај са мушкатлама и каранфилима (1:0 за мене), овде ме прешишао и видео оно што ја нисам (дакле нерешено и нешто јаче).
Ни овог пута нисам дирао боје… ова мрка је у природи тек нешто жућкаста. Дуго сам се дурио на своју бабу што каже жуто кад мисли на мрко или смеђе, а сад видим да је била у праву – то и јесте жута, кад се довољно затамни.
Вежба за радознале шерлоковце је да погоде шта је на слици. Да им одмогнем мало, оно што на мехурима изгледа као некакав четинар с десне стране, није дрво него цев. Да вас видим.
Da probam: površina penušave vode u kanti ispod česme. Bela iz nekog razloga.
Има ту и воде, и јесте у некој посуди. Није канта, веће је. Нема чесме.
Džibra? Zapravo ne znam kako to čudo izgleda, aalkoholizam je čudo, nego hajde.
Да, осим што је технички нетачно. Од овог се, дестилацијом, раздваја ракија од џибре. Ово је кљук, а пена се направи кад се сипа сода бикарбона да убије вишак киселине.
Ракија је, да се похвалим, добро испала. Кајсија. У устима као млака вода, благо греје гркљан док се гута, а онда, како рече комшија “налази где си шупаљ и иде тамо”, греје грудни кош. А тек при издисају замирише на пекмез.
Tehnički netačno, svakako, ali ipak… Jeeee! Na prvi pogled mi je izgledalo kao ona glupa čokolada, ali si posle dao previše naznaka… 🙂