Da odmah razjasnim naslov: ja zapravo ne znam da li je Paulu Welleru lako da stvara. Njegova muzika zvuči tako, a nepodnošljivo je razmišljati o tome zašto samo tako malo ljudi to može. To je istovremeno i strašno i divno.
Nije da nije: družili smo se sa Modfatherom i ranije (evo ovde, ovde i ovde, pride Jam ovde). Ali, majstorija nikad dosta, pa šta tu ima da se priča… Zapravo, ima nešto: samo da pustim jednu od meni najdražih iz Wellerovog opusa, i to živu verziju, pa da malo pustim misli da same teku (spasavaj se ko može).
