Džon Heršel, engleski astronom iz devetnaestog veka, izmislio je fotografiju u boji. Uprkos čestoj konfuziji i povremenom oduševljenju javnosti, astrofizičari su od tada petljali sa tim procesom – i nastaviće to da rade zauvek.
Tek je poneki objekat na Zemljinom noćnom nebu dovoljno svetao da pokrene na-boju-osetljive čepiće mrežnjače našeg oka. To može crvena planeta Mars. Kao i plavi superdžin Rigel (Orionovo desno koleno) i crveni superdžin Betelgez (Orionov levi pazuh). No, pored ovih izuzetaka, izbor je mršav. Za nepotpomognuto oko svemir je tamno i sivo mesto. I tek kada u njega usmerimo velike teleskope, svemir pokazuje svoje stvarne boje.
Sjajni objekti, kakve su zvezde, pojavljuju se u tri osnovne boje: crvena, bela i plava – što je kosmička činjenica koja bi zadovoljila osnivače SAD. Međuzvezdani oblaci gasa mogu biti praktično bilo koje boje, u zavisnosti od prisutnih hemijskih elemenata i u zavisnosti kako ih fotografišete, dok boja zvezde direktno prati temperaturu njene površine. Hladne zvezde su crvene. Mlake zvezde su bele. Vruće zvezde su plave. Veoma vruće zvezde su i dalje plave. Šta je sa veoma, veoma vrućim mestima, kakvo je centar Sunca sa svojih 15 miliona Kelvina? Plavo. Za astrofizičara, u slučajevima crveno-vrele hrane i crveno-vrelih ljubavnika ima prostora za unapređenje. Toliko je prosto.
Ali, da li je?
Nekada davno, u vreme kada se život u-onoj-državi-na-ovom-mestu smatrao berićetnim, spokojnim i većini podanika te tržave-iz-snova poželjnim, prštali su vicevi svih vrsta. Među njima, ne osobito razumljivi svakome, ali dragi baš svima, postojali su tzv. vicevi bez veze, čiji glavni promoter je bio