Već sam pominjao da sam jedan deo života proveo radeći u disko klubovima. Ne ponosim se nešto time da bih tu epizodu stavio u CV, ali nije bilo ni loše. Lova je bila sasvim solidna & neoporezovana, isplaćivala se na vreme, a riba je bilo koliko ti duša ište. Ako zanemarimo tradicionalno zagušljive prostorije koje su smrdele na duvanski dim, alkohol & znoj, moj najveći problem je bila muzika koju sam morao da puštam. Trebalo je izdržati svakodnevno udaranje jednoličnog ritma u mozak. Jedva sam čekao fajront, da pristignu dežurni alkosi i zamole me da na kraju pustim nešto od roka, da provetrimo mozak. 
To je imalo i jednu dobru stranu: rano sam naučio da se neću ‘leba najesti puštajući ljudima ono što volim da slušam. 
Gazda kluba je dobro vodio posao. Imao je dečka koji je jednom nedeljno palio u nabavku novih singlova. Trst je bio najbliži. 
Moj zadatak je bio da sve nove singlove preslušam, a ono što se nije uklapalo u zadatu muzičku matricu degažiram u kantu. Odmah sam ukapirao da potrčko singlove kupuje “na metar”, pojma nije imao šta je kupovao. I da se među njima nađe ponešto što me itekako zanima, pa su takvi komadi, umesto u kanti, završavali kod mene. Gazda je smatrao da me na taj način stimuliše da bolje radim. 
Takav je bio kapitalizam u socijalističkoj državi! 
U jednoj od tih gomila pronašao sam singl Boba Weira – “Bombs Away“. Znam čoveka, svira ritam gitaru u grupi Grateful Dead. Ali sve nešto oklevam da ga pustim, ni sa matičnom grupom nisam bio načisto. Valjda zato što nisam pušio travu, pa nisam mogao da se sa njima upustim na zajednički trip. 
A kada sam se odvažio, bio sam iznenađen. Ni traga od Grateful Deada, više mi je zvučalo kao Van Morrison ili Boz Scaggs. Producirano kako valja, svašta se moglo čuti sa snimka. Znači, odlično! 
Od singla do albuma Heaven Help the Fool (1978) je mali korak, pa je potrčko dobio zadatak da ga pronađe u Trstu. I jeste. Već je pogled na sviračku ekipu oduzimao dah (ritam sekcija Eltona Johna, David Paich & Mike Porcaro iz grupe Toto, Tom Scott na saksofonu, Waddy Wachtel kao vodeći gitarista…), pa je bilo nemoguće da ne bude dobro… 
Album zvuči savršeno i danas. Ako pažljivo pročitate hiperlink koji vodi ka albumu na portalu Allmusic, videćete da mu dežurni recenzent daje bednu jednu i po zvezdicu. Ne dajte se zavarati. Njegove zamerke su da je album preproduciran i da ne zvuči onako kako je on očekivao – kao derivat matičnog benda. Svako li danas piše recenzije albuma. 
Bob Weir je sjajan autor, pa ako volite mekšu & nežniju varijantu Grateful Deada, potražite neki drugi od njegovih solo albuma. Ima tu šta da se čuje. 