Znate svi onu poslovicu da put do muškog srca vodi preko stomaka. Vešte žene znaju to da iskoriste na pravi način. Još ako je muškarac težak čiraš koji se godinama nosi sa svojom stomačnom boljkom, onda se priča završava još lakše.
Ko još ne želi da se oslobodi bola & mučnine koja ga pritiska?
U kliničkom slučaju Ričija Blekmora, doktor Grbić je pre par meseci u svom odličnom tekstu postavio ispravnu dijagnozu: u grupi u kojoj je stekao ime & slavu morao je da svira ono što nije preterano voleo. Stoga me ne čudi njegova odluka da napusti matični bend na vrhuncu karijere, kada je u komercijalnom smislu sve išlo kao podmazano. On je to doživeo kao oslobađanje od balasta koji je morao da vuče na leđima tokom prethodnih godina.
Biografi navode da je odmah prionuo na posao i da je imao sreću što je nabasao na pevača & tekstopisca koji je delio njegove fantazije. Ali, kao i obično, cipele se ne menjaju tako lako. Proteći će još puno godina drljanja po čvršćem roku sve dok ga današnja gospoja & muzička partnerka ne smota i izvede na pravi put.
Prvi metar na tom putu pao je već sa fantastičnom pesmom “The Temple of the King” koja, manje-više, odudara od svega ostalog što se nalazi na albumu Ritchie Blackmore’s Rainbow (1975). Srednjovekovni trubaduri su progovorili iz Blekmorove glave, a Dio se nadovezao mističnim tekstom koji je teško protumačiti. Posle mnogo godina & pročitanih knjiga, možda malo bolje razumem srednjovekovnu filozofiju po kojoj “život zaista počinje onda kada odgovoriš na njegov poziv i spoznaš njegovu svrhu”, zvezdama & njihovom uticaju na događaje, misticizmu & okultizmu. Pa i ovu pesmu. Metaforički, Blekmor je u tom trenutku ukapirao stvari i otvorio novo poglavlje života & stvaranja.
Dio nas je napustio, a tekstovi pesama koji izlaze iz kuhinje fatalne gospođe nisu vredni pomena. Čir u Blekmorovom stomaku je zalečen, a on je srećan. Ili mi se tako čini.
Ko od nas se može time pohvaliti?