Kako se piše i objavljuje naučni rad?

Good evening ladies and gentlemen, a very warm welcome to The Meaning of the Solitaire for those of you who just arrived. Just before we get going, just a couple of necessary, but yet ever so boring announcements. Please, we ask you no photography whatsoever, try to keep your clothes on, turn your mobiles off ’cause you are about to enjoy some of the world’s greatest ideas. Please make them all feel very welcome and give a hand please… to science. (Jeff Beck Live At Ronnie Scott’s, fully revisited)

Uvod

Skorašnje medijsko eksponiranje katastrofalnog stanja nauke u Srbalja, oličene kroz lik i delovanje Stefanović „dr“ Nebojše, Jovanović „dr“ Miće, „časopisa“ Arhiv bioloških nauka i bezočnih prepisivača Šapić „dr“ Aleksandra i Mali „dr“ Siniše, kao i pređašnje kupovanje ispita i naučne relevantnosti u aferama Indeks i metaluria.ro, respektivno, neminovno dovodi do opšteg mišljenja o nauci i njenim alatima.

Opšte mišljenje jeste glavni izvor gluposti svih mogućih vrsta, pa je vreme da jednom za svagda opišemo, bez oduševljenja ali i bez panike, način na koji svako na svetu može da objavi naučni rad, taj suštastveni uslov i posledicu doktoriranja. Nećemo teoretizirati, već ćemo upravo sve potrebne korake pokazati na konkretnom primeru jednog naučno-pedagoškog rada iz fizike. Nisam siguran u kojoj meri su sledeći koraci spojivi sa društvenim naukama, ali podozrevam da nema nekih dramatičnih razlika u formalizmu pristupa.

Pisanje rada

Pošto je naučni rad takav tekst koji se bavi tematikom neke od nauka, na prvom mestu bi bilo dobro znati  šta je uopšte nauka. Možemo reći da je nauka svaka oblast ljudskog interesovanja koja elemente svog polja delovanja uspeva da svede na apstraktne forme (koje obično nazivamo zakoni) koje važe u što širem prostorvremenu. Recimo, marketing može biti grana  ekonomije koja uspeva da načine ubeđivanja ljudi da kupe određeni proizvod (bio on kliker ili letovanje) uopšti na takav način da iz tih opštih pravila marketinga sledi načini kojim se marketing određenog proizvoda sprovodi u Argentini ili Libanu. Konkretna izvođenja marketinga ne mogu biti ista, ali su ista pravila koja generišu konkretne marketinge.

Nota bene. Meni lično najuzbudljivije pitanje, nauci nepoznatog odgovora, glasi: Da li je darvinovska evolucija univerzalni kosmički zakon? Postoji nešto posebno uzbudljivo u potrazi za bezuslovno opštim pravilima. Fizika, recimo, ima za cilj da opštim pravilima opiše fizičke događaje ne samo u Turkmenistanu, ne samo na planeti Zemlji, ne samo u Sunčevom sistemu, već u kompletnom našem svemiru, kao i u svim mogućim svemirima. Nijedna druga nauka nema takav cilj; sve ostale su iz ovih ili onih razloga ograničene na planetu Zemlju. Fizika je jedina nauka čiji je domen delovanja bezuslovan. Ovime ne želim da ponizim druge nauke… odnosno, pomalo baš to želim. 😈

Naučni rad je uslov za doktoriranje. A još važnije, naučni rad je posledica doktoriranja. Doktor nauka koji ne piše naučne radove je krava koja ne daje mleko – društvo mazi i pazi doktore nauka upravo da bi pisali naučne radove.

Prvi korak na putu ka objavljivanju naučnog rada je, svakako, da rad bude napisan. U dobru i u zlu, ništa ne vredi popeti se na prigodni spomenik na obližnjem trgu, vikati jednačine i deliti prolaznicima slike; vaš doprinos nauci se mora pojaviti u pisanom obliku. Možda i ceo razlog zbog čega je tako nalazimo kod Neila deGrasse Tysona: kao jedinke, mi smo tek za dlaku evoluciono udaljeni od šimpanze; kao vrsta smo eonima daleko, jer smo razvili mehanizme kolektivnog pamćenja (svirepo ubistvo Hipatije i paljenje Aleksandrijske biblioteke su jedni u nizu neoprostivih grehova religijskog načina mišljenja upravo jer je time obavljena lobotomija nad ljudskim rodom). Naši potomci nikada ne polaze od nule, njima je, odmah po rođenju, u dobru i u zlu, na raspolaganju stabilizovani standard (srednja vrednost) trenutnog stanja civilizacije: i tehnološki i medicinski i obrazovni i duhovni.

Naučni rad mora da ima sažetak (koji se kod nas obično i nepotrebno zove abstrakt) u kome treba ukratko opisati šta je cilj rada i koji su njegovi metodi i rezutati, uvod koji će uvesti čitaoca u tekst, glavni deo u kome se daju postavke ideje i rezultati, zaključak gde se sistematizuje napisano, eventualne dodatke (appendix) u kojima se obično daju primeri labavije vezani za tekst ili dodaje materijal za napredni rad, te obavezno spisak referenci.

Nota bene. Kolektivno znanje čovečanstva je filozofski razlog zbog kojeg nije moguće napisati tekst o uspešnoj trisekciji ugla ili funkcionalnom perpetuum mobilu, a kamoli da tekst na tu temu ozbiljan časopis i objavi. Takve stvari se odbacuju na licu mesta jer nisu moguće. Da su moguće, kompletna bi se matematika i termodinamika, a time i astrofizika i medicina i štagodvamdrugopalonapamet, raspali u trenutku. Telefoni bi eksplodirali. Automobili bi stali. Sunce bi se ugasilo. Ne pokušavajte da na taj način menjate svet, nego se blago nama idite i lečite.

Nećemo ovde detaljisati o svakom delu rada ponaosob, već ćemo reći par konstruktivnih reči o referencama. Niste rođeni sami. Deo ste gorepomenutog kolektivnog pamćenja civilizacije. Na nečiji se rad uvek i obavezno oslanjate. Te radove treba navesti i u tekstu se na njih jasno pozivati – naravno ne, kao naši doktori sa predumišljajem, prepisivanjem celih pasusa već prepričavanjem do sada iznetih ideja. Ako želite da rad objavite u časopisu u kome ste već objavljivali, nađite način da u tekstu provučete reference ka tim radovima. Ako ne poštujete samog sebe, ama ko će vas poštovati? Obavezno dajte reference ka konstantama koje se menjaju tokom vremena (kakva je, recimo, ekscentricitet Zemljine orbite). Trudite se da vam reference budu što svežije (u redu je pozivati se na Njutna ili Ajnštajna, ali je veoma verovatno da postoje i noviji radovi). Ako nemate pristup Akademskoj mreži, imajte u vidu da dobri ljudi po Internetu dele naučne radove (mala pomoć: Library Genesis).

Nema pravila koliko rad treba da bude dugačak. Očekivano predznanje matematike je najčešće samo po sebi prilagođeno temi, odnosno očekivanom nivou školovanja (osnovna ili srednja škola, univerziteti ili instituti). Od rada se očekuje da bude umereno pismen i da poštuje standarde u pisanju matematike, označavanju tabela i slika. Sve su ovo stvari koje se uče na posebnim predavanjima (svesrdno na doktorskih studijama podržavam ispit Pisanje naučnih radova) ili usvajaju tokom školovanja: svaka naučna knjiga i svaki udžbenik poštuju ove standarde u punoj meri. Čak i ako ga stvara samo jedan autor, naučni rad se piše u prvom licu množine. Jednačine se označavaju desno poravnatim brojem, ispod slike i tabele ide kratak numerisani opis (caption). Nema tu mnogo mudrosti, ali treba iskustva. Učiti, učiti i samo učiti, kako reče Lenjin.

Ako se objavljuje na stranom jeziku, u nekom svetskom časopisu, naše iskustvo govori da redakcija ima razumevanja i snižava (ali ne preterano) kriterijume kvaliteta jezika napisanog teksta u zavisnosti od kvaliteta teme rada: ako je tema bolja, izazovnija, u većoj meri usklađena sa tematikom časopisa, uredništvo je spremno da progleda kroz prste, uposli lektora ili odgovarajućeg recenzenta koji će jezik uvesti u red. Ako je tema drljava, uredništvo će vam iskritikovati jezik i na fini način reći da niste dobrodošli. Ovde, kao i svuda, važi večita istina: zbrka na papiru odražava zbrku u glavi. A zbrkom u glavi niko, sem psihijatara, ne želi da se bavi. Najvažnije je razumeti da u uredništvu naučnih časopisa ne sede psihijatri – čak ni kada se radi o časopisima iz psihijatrije.

U ovoj fazi od vas se očekuje da imate tekst rada u formalno korektnom obliku, stoga ga komotno možete otkucati kako vam je najlakše – za šta ćete najverovatnije iskoristiti MS Word (čime se dobija dokument sa ekstenzijom .doc ili .docx. Da ne bismo dalje komplikovali, tekst otkucan u Wordu zvaćemo Word dokument). Kao pisaća mašina Word je odličan, no kao alatka za pisanje nauke to je jedna tužna muka i nevolja. Svejedno, uz pomoć MathType dodatka ili novije MS alatke za matematiku, dobićete umereno pristojan tekst koji se može slati. Dokument koji ćete slati pripremite u PDF obliku, da ne bi bilo eventualnog gubljenja fontova i kojekakvih tehničkih brljotina. Negde u podsvesti vi morate imati ideju da će vaš rad zaista i biti prihvaćen za štampu (sve po pravilu Ne čini ništa veliko ako nisi u stanju da podneseš čestitanje), pa nije loše pripremati slike i u štamparskom kvalitetu (dakle, nekih 300 tačaka po inču), u EPS formatu (videćemo kasnije zašto), čemu pomaže znanje rada u nekom programu za vektorsko crtanje (Corel Draw ako se mora, Adobe Illustrator ako se može).

U našem slučaju (obratite pažnju, sledi jedan lepršavi oblik sažetka rada), ideja rada je podsećanje na veoma jednostavan model sistema Zemlja-Sunce (koji smo slučajno našli u jednoj od starih dobrih ruskih naučnih knjiga što su se nekada tako jeftino prodavale u zanosnoj Jugoslovenskoj knjizi, sada prodavnici zanosnih gaća i parfema) sa tačke gledišta osvetljavanja Zemlje Sunčevim zracima tokom dana i svakog dana tokom godine, kao i (matematički umereno zapetljano) dobijanje formule za eksperimentalno određivanje dužine godine koju nigde u literaturi nismo našli – dakle predstavljanje neočekivano novog razultata. Model smo proširili da važi za bilo koju planetu malog ekscentriciteta orbite i umerenog nagiba ose rotacije (tako da sigurno može da važi za Mars), te u njega uključili poznate astronomske korekcije, vremensko izjednačenje i izjednačenje centra orbite. Naše razmišljanje smo povezali sa čuvenim Eratostenovim eksperimentom određivanja obima Zemlje; maksimalno jednostavnim sredstvima smo merili potrebne vrednosti i sakupili zavidnu kolekciju merenja koja su redom ukazivala na korektnost modela i potvrdila našu novu formulu. Naučnopopularni oblik ovog rada, deo napora da se sakupljeni materijal sistematizuje i slegne, objavljen je ovde. Da bismo malo relaksirali stvar, u rad smo ubacili i dodatak koji predstavlja skraćenu formu priče objavljene na Pasijansu (ili priča predstavlja dužu verziju dodatka? Ko će sada to raspetljati…)

Nimalo naivna osobina svakog pisanja je da se, na kraju krajeva, negde i nekada sa pisanjem mora stati. Kada se to desi, imamo naučni rad kojom smo zadovoljni.

Objavljivanje rada

Dakle, smatrate da ste napisali rad koji želite da pošaljete nekom časopisu. Centralno mesto na Internetu na kome se možete obavestiti o časopisima i svemu drugom vezanom za naučne radove je legendarni Kobson, servis Narodne biblioteke Srbije, odnosno njenog Centra za naučne informacije. To je, naravno, pre svega servis za zaposlene u srbijanskim naučno-obrazovnim institucijama, ali se tu mogu dobiti i zgodne male informacije tipa Da bi se iskoristili puni potencijali Google alata neophodno je prvo podesiti da jezik Google interfejsa bude engleski. Možete i surfovati u potrazi za časopisima, ali vodite računa: na Mreži postoji brdo časopisa koji će odštampati vaš rad uz sitnu cijenu, ili ga možda neće ni odštampati već samo prikazati online i eventualno indeksirati u Googleovom pretraživaču naučnih radova.

Pravilo glasi: korektan časopis mora da ima peer review (stručnu proveru). Ne važe se časopisi na kojima peer review evo baš sad slučajno ne radi. Ne važe se časopisi koji vas bombarduju emailovima. Na važi se slanje rada na email urednika. U dobru i u zlu, peer review je svetski standard. Časopis ne mora imati famozni impakt faktor (IF), ali mora da bude u peer review sistemu. Konačno, razliku između poštenog časopisa i prevarantskih pojava je obično (ali nikako obavezno!) lako uočiti kroz sam izgled Internet prezentacije: da vidite kako izgleda jedan lažni časopis kliknite evo baš ovde.

Kako god došli do peer review časopisa čija tematika odgovara vašem radu, pošto ste ga našli odlazite na sajt, klikćete dume Submit an article i počinjete proceduru kroz koju vas vodi zgodni mali čarobnjak.

U našem slučaju, časopis je britanski, zove se European Journal of Physics sa impakt faktorom 0,644 za 2012. godinu (Thompson Reuters, referentna kuća koja objavljuje IF, ove godine je prolongirala objavljivanje IF do kraja jula), što je sasvim korektno za časopis namenjen univerzitetskoj pedagogiji, mada u našem slučaju i sasvim nevažno. Cilj časopisa je pre svega, kako se objašnjava na Internet prezentaciji, unapređenje univerzitetske nastave fizike korišćenjem što jednostavnijih nastavnih učila, u šta se naš rad savršeno uklapa. Njihov peer review sistem je najsavremeniji ScholarOne, razvijen od strane pomenutog Thomson Reuters informacionog konglomerata, čija istorija seže do 1799. godine. Takvi se ljudi sa ugledom ne igraju, pa i sa te strane možemo biti mirni.

Nakon podnošenja teksta, na autorskoj stranici dobijamo nešto slično sledećoj informaciji:

Skrećemo pažnju na jedan detalj. Tokom podnošenja rada, zgodni mali čarobnjak će vas u nekom trenutku verovatno pitati da li želite da vaš rad ima Open Access status. A to znači: da li želite da vaš rad bude slobodno dostupan na Internetu uvek i svima? Lepo zvuči, ali postoji začkoljica: takav status košta. Dakle, vi ili vaša institucija morate da platite da bi vaš rad (AKO se objavi) bio opšte dostupan. Koliko košta? Pa, tu negde oko par hiljada funti. Aferim!

Od uredništva će vam veoma brzo stići dokument koji treba da potpišete i kojim prenosite određena autorska prava na časopis. To je tipizirani dokument pravnog tipa koji se potpisuje i bez čitanja – obećavate da isti ili sličan rad niste poslali na neko drugo mesto, ovlašćujete časopis da vaš rad uskraćuje ili omogućava za slobodan pregled, elementi rada delom postaju vlasništvo časopisa, kunete se u majku da ništa niste plagirali (sic!) i tako dalje.

Sada nam ostaje da čekamo. Šta čekamo? Mišljenje uredništva. A to mišljenje može biti neće da može ili poslato recenzentima (referees). Ako vas uredništvo odbije, znači da vaš tekst ne ispunjava najformalnije uslove za objavljivanje, pa se pokrijte ušima, progutajte poraz i učite dalje. Ako je tekst poslat recenzentima, onda sledi duže čekanje. Evo potvrde da je rad u fazi razmatranja recenzenata:

Dok se čeka mišljenje recenzenata, nije pametno sedeti i napeto popravljati napisano. Valja se odmoriti i malo zaboraviti na celu odiseju pisanja rada, prošetati sa klincima, videti se sa prijateljima, izvesti ženu u kafanu itomeslično.

Mišljenje recenzenata, prvi deo

Recenzenti su naučnici koji komuniciraju sa uredništvom i daju stručno mišljenje o radu koji je časopisu prosleđen na štampu. Moguće je zamoliti uredništvo da vam određeni čovek bude recenzent. U Srba ovo automatski znači nameštanje u najavi, dok u civilizovanom svetu ovo samo znači da želite mišljenje koje na zadatu temu zaista vredi. Ugled je tamo negde vredniji od novca, čemu posebno pomaže činjenica da takvi ljudi novca već imaju dovoljno. Koliko je dovoljno – pa, možda više nego što mislite vi, ali sigurno manje nego što misli Jovanović „dr“ Mića.

Mišljenje recenzenata treba pažljivo pročitati. I oni su samo ljudi, pa se može desiti da se između redova nađe zahtev da se određeni rad nađe u spisku vaših referenci. To možda nije baš lepo, to jeste jedna vrsta ucene, ali je tako kako je. Nema tog esnafa (a i nauka je jedna vrsta zanata) koji nema svoje inicijacije i gnjavaže. Odnos autora i recenzenta je negde između ljubavi i mržnje, a mišljenje recenzenta je dobar test za vaš ego. Suck it up, što kažu Ameri i terajte dalje.

U našem slučaju, recenzenata ima komada dva i nama su nepoznati. Jednog dana stiže email kojim nas uredništvo obaveštava da je stiglo mišljenje recenzenata, po kome se očekuje da uradimo umerenu reviziju rada.

Obzirom da nam je uredništvo dalo relativno kratak rok od deset dana (posebno ako se uzme u obzir da se uz reviziju moraju slati i source dokumenti, o čemu ćemo dalje detaljnije pričati) za otklanjanje nedostataka popisanih u recenziji – uz napomenu da im javimo ako nam treba još vremena – mislimo da je upravo taj rok tiha poruka da je rad dobar i da će biti objavljen.

A sada da vidimo šta su rekli recenzenti. Prvi recenzent je dao dve primedbe, a drugi je dodao ceo fajl svega i svačega. Ama, šta bi? Pa, drugi recenzent shvatio da je naš engleski zreo za značajnije korekcije, seo i izmenjao svašta. Takođe, on je pročitao ceo rad i zaključio da je to a good paper, što je verovatno sasvim odlična pohvala za anglosaksonske standarde i što je odgovor koji ego diže u nebesa, gde mu je i mesto u takvom trenutku. Primedbe recenzenta su korektne, nema ucena i tajnih očekivanja. Priloženi dokument je pravi primer svrhe recenzije naučnih radova.

Naime, kada čovek piše naučni rad, njegova pažnja je fokusirana na problem i tada mu padaju na pamet svakakve ideje koje zapisuje i pakuje po fasciklama. U nekom trenutku se deo tog materijala (retko baš sve) pretoči u rad, koji lako može da sadrži tekuća mišljenja i dileme (u međuvremenu otklonjene iz glave, ali ne i iz teksta) i/ili zaostale oznake u tekstu i slikama. Zaista nije lako (ako je uopšte i moguće) resetovati sebe, pogledati rad očima koje problem nisu videle. Stoga je od ključne važnosti svež par dobronamernih očiju da tekst prođu i kažu šta se tu zapravo vidi.

Moguće je i da recenzent zaboravi sitne matematičke štoseve za koje ste procenili da im nije mesto u tekstu, pa ste ih izostavili iz izvođenja. To su mesta gde se može likovati, ali je to zaludan posao, jer ako je recenzent zaboravio možda se isto desi i čitaocu – pa takva mesta treba dodatno objasniti.

U našem slučaju, recimo, na jednoj slici su zaostale dve oznake iz početne faze sakupljanja materijala i crtanja slika, koje su u međuvremenu promenjene u tekstu, ali ne i na slici. Takođe, ceo jedan pasus se odnosi na interesantnu ideju pravljenja laboratorijskog učila, globusa opremljenog, sada tako jeftinim, elektronskim komponentama koje menjaju svoje električne osobine (kapacitivnost, otpornost) sa promenom osvetljenosti ambijenta, kome u tekstu ipak nema mesta jer zbunjuje čitaoca pobočnim, ničim izazvanim razmišljanjem. Na takve i slične stvari u tekstu recenzent nam je skrenuo pažnju. Takođe, recenzent je zaboravio jednu aproksimaciju iz srednjoškolske matematike (a-ha!), pa smo je dodali u tekst (puff-pant).

Revizija

Kada završite usaglašavanje rada sa mišljenjem recenzenata, vreme je za slanje korigovanog teksta časopisu. U ovoj fazi se od  vas očekuje da pošaljete tri stvari: odgovor na mišljenje recenzenata u obliku liste izmena originalnog rada, korigovan rad (praktično konačnu verziju) u obliku jednog dokumenta (standardno PDF) i source dokumente.

Lista izmena je jednostavan dokument tipa primedba recenzenta – odgovor (za šta je Word ready & willing). Takođe, ovo je trenutak da popišete izmene koje ste obavili i bez mišljenja recenzenata, kao i da ubacite eventualne zahvalnice (acknowledgements) koje su dobro mesto za malo komendije, jer časopisi na tom mestu dozvoljaju zahvaljivanje svemu i svačemu, od mame i sitne dece do glumaca iz serije Štreberi.

Konačna verzija dokumenta bi trebalo i da bude usaglašena sa preporukama časopisa o načinu pisanja radova, počev od formalnog (kako se pišu jednačine, reference, kako se označavaju slike i tako redom) do stilskih karakteristika jezika koje se u časopisu očekuju. Slabo ko to sve detaljno čita – a valjalo bi; u slučaju European Journal of Physics preporuke možete naći ovde.

Primetite da je redigovana verzija dokumenta dramatično lepša od početne. Razlog je prenos teksta iz nesrećnog Worda u volšebni LaTeX. I ljudi u uredništvu časopisa su samo ljudi. Njima možete poslati Word dokument kao konačni oblik vašeg teksta (i odvojeno slike, molim! Umetanje slika u Word masakrira njihov kvalitet!), ali je mnogo bolje poslati LaTeX dokument, čime dodatno ukazujete da ste ozbiljan čovek, a ne tek neki klinac sa ulice. Jer, u dobru i u zlu, LaTeX jeste svetski standard za pisanje naučnih radova. Svaki naučni rad se obrađuje u LaTeXu i odatle dobija konačni dokument koji se štampa i objavljuje. A kako je nauka javno dobro i opšta stvar tako je i LaTeX besplatan, možete ga preuzeti ovde ili ovde.

Naravno, LaTeX nije jednostavan sedi-i-kucaj sistem. Nema dobre vizuelne alatke za pretvaranje LaTeXa u Wordoidni editor (mada se na tu temu jeste pokušavalo): morate naučiti LaTeX komande. Internet je pun javnih dokumenata za učenje LaTeXa (recimo ovde) i praktično nema pitanja na koje već nije dat odgovor na raznim javnim forumima. Postoji i zgodna mala alatka za prebacivanje Word dokumenata u LaTeX, koja se sjajno integriše u sve verzije Worda… ali ona nije besplatna; čak i ako je kupite, rezultati njenog prebacivanja zahtevaju ozbiljne korekcije. No svejedno, gledati u Word dokument u početnim fazama rada je ipak bolje nego buljiti u LaTeXove metaoznake. Svaki časopis ima svoje LaTeX stilove koji definišu detalje; u slučaju European Journal of Physics stilove i preporuke možete naći ovde.

Sledeća slika prikazuje kako izgleda deo našeg source LaTeX dokumenta i njegovog PDF ekvivalenta. Naš souce LaTeX dokument možete naći… e, pa ne možete.

Upravo zbog LaTeXa treba da imate spremne slike u EPS formatu, tako da treći zahtev, source dokumenti, treba da bude ZIP datoteka (razumem ljubav prema RAR formatu u Srbalja, ali zaista je davno prošlo vreme brige za svakim suvišnim bajtom) u kojoj se nalazi LaTeX dokument i njemu pridružene EPS slike.

Kada sve to sakupite i prosledite, na sajtu časopisa dobijate nešto ovako:

Naš rad je sada statusu prve revizije, koja se praktično tretira kao novi rad. Dakle, opet ostaje da čekamo mišljenje uredništva.

Kada je dotle došlo, uredništvo vas verovatno neće direktno odbiti, pa će revidirani rad otići ponovo na još jednu proveru. I zaista:

O, ne, opet recenzenti. Znate šta vam je činiti: prijatelji, žena, deca…

Mišljenje recenzenata, drugi deo

Posle nekoliko dana dolazi do nove promene statusa našeg rada:

Konačno, odluka glasi…

Naišli smo, dakle, na recenzenta-fanatika. Sa jedne strane, status našeg rada jeste sa a good prešao na a really good, na šta je, svakako, u značajnoj meri uticalo usvajanje recenzentovih primedbi. No, tu su i nove primedbe koje su, ruku na srce, redom pre svega iz lektorskog domena – nema tu nikakvih suštinskih primedbi na sadržaj rada, već samo na formalne detalje. Na tkave primedbe se lista izmena obavlja za pet minuta u hladu loze i uz čašiću domaće šljive, što smo i učinili.

Pošto Srbi obožavaju teorije zavere, valja ovde istaći još jednu mogućnost: ovolika prilježnost recenzenta može da bude znak da on zapravo želi koautorstvo. Dešava se to, ne bismo bili ni prvi ni poslednji kojima stiže takva ponuda. U našem slučaju, za sada nema nikakvih naznaka da se nešto takvo očekuje (pa nema svrhe lupati glavu oko nečega što će možda biti), mirno šaljemo rad u dalju proceduru, potpuno simetričnu već popisanim stanjima, ovog puta u statusu druge revizije (R2).

Pošto su korekcije zaista bile minorne, urednik časopisa će možda iskoristiti ovaj trenutak da vas pozove da pripremite video abstract, video materijal koji u par minuta treba da upozna zainteresovanu javnost sa vašim radom. Primere načina kako se priprema video sažetak rada možete naći recimo ovde. U našem slučaju ponuda je stigla ali je ljubazno odbijena, iako je blizu pameti, jer ipak zahteva još (neplanirane) gnjavaže: osmišljavanje, vežbanje, snimanje, maltretiranje naše drage Maje montažerke, a sve to za vreme odmora, dok je naša ekipa rasuta po SRJ. U svakom slučaju video sažetke ubuduće valja planirati, jer se lako može desiti da veoma brzo postanu obavezni. Svet ide napred, nema stajanja!

Konačna odluka

I onda, jednog lepog dana…

Prihvaćeno za štampu! Juhu! Pobeda! 🙂

Ima tu još poslića: kada časopis prihvati rad, redakcija tehnički obrađuje tekst (pravi takozvani proof), te u nekom trenutku dolazi na red da autor proveri kako radi redakcija (sic!). Konačno, rad će biti objavljen i, kao 2011. godine, baš kao i 2013. godine, nadamo se mestu na godišnjoj listi najboljih radova časopisa European Journal of Physics (e da, tako se spominju prethodni radovi). O tom – potom!

Zaključak

Dakle, narode moj, došli smo do kraja. Tako se pišu i objavljuju naučni radovi. Tema je dugačka, nikako u punoj meri iscrpljena ovim kratkim crticama. Šta god da vam se od napisanog ne dopada, džaba vam bilo. Ovo nije Srbija, ovo je civilizacija. Ako se na ovo ljutite, onda ste zec što se na planinu beči. Predlažem da, umesto srdžbe, iz svega izvučete jedan prost i jednostavan, društveno-koristan zaključak, koji je evo odmah tu negde, između redova.