Kako to izgleda kad im uzvratite oštrim zubima

Dakle, lik je vozio kamion maksimalnom dozvoljenom brzinom od 65 milja na sat, policajac ga je obišao patrolnim kolima, dakle vozio je brže, pa je pride koristio mobilni telefon u toku vožnje, kamiondžija je svirnuo sirenom u znak protesta, a onda se to policajcu nije dopalo. Međutim…

Međutim, ako nisi ništa pogrešio, ne popuštaj.

Beše ovo sjajan primer kroćenja goropadi. A krenulo mi i sećanje…

Imao sam dva slična iskustva.

– * –

U prvom slučaju nisam ništa pogrešio, ali me je policajac zajebavao nakon što sam mu odgovorio na pitanje “zašto se smejete” – a smejao sam se zato što sam bio na dva kilometra pred Kikindom posle oko 1000 pređenih kilometara po Srbiji i to je bilo prvi put da me policija zaustavi tokom tog putovanja. Izveo me je iz vozila, ali sam usput izvadio blokče i olovku i prišao mu. “Zašto mi prilazite”, upitao me je. “Da vam zapišem broj sa značke”, rekoh mu. Trenutna promena ponašanja tog policajca je izgledala kao kad promeniš TV program. U roku od pola minuta, apsolutno ljubaznim postupkom, otperjašio me je rečima “srećan put” iako je upravo dobio informaciju da se vraćam kući.

A jednom pre toga, beše negde 2001. godine, policija još nije bila prepakovana, nosio sam nekakvu tacnu sa šampitama u rukama kao suvozač u Jugu, nije bilo šanse da se vežem. I policija zaustavi Jasnu, eto baš im naspelo da u levoj sporednoj ulici sprovode zakon dok barabe voze motocikle glavnom ulicom brzinom od 150 km/h. Osorni policajac je razgovarao sa Jasnom krajnje neljubazno (prva greška), a potom joj oštrim tonom pripretio zato što ja nisam vezan, obraćajući mi se zapravo u trećem licu (druga greška). Tada sam dreknuo na Jasnu “zašto razgovaraš sa njim kad je neljubazan”, na šta je policajac skočio na moju stranu, otvorio vrata (treća greška) i zahtevao da izađem iz vozila. Izašao sam nekako, ostavio šampite na krovu Juga i predao mu ličnu kartu koju je tražio. Odveo me je oko 50 metara do svog službenog vozila i zahtevao da platim mandatnu kaznu. Mirno sam mu rekao da odbijam da platim mandatnu kaznu i da zahtevam da budem sproveden organu za prekršaje, svejedno odmah ili na poziv. “Završićeš u zatvoru”, kaže policajac (nerealna pretnja, četvrta greška). “Ako. I zatvor je za ljude”, rekoh mu. “Mnogo si kurčevit, Grbiću!”, reče policajac. Peta greška, penal. Ja se u tom času okrenuh njegovom kolegi, golobradom i tek stasalom policajcu, i rekoh mu da upamti ove reči, jer ću ga pozvati na ročište kao svedoka. Pre nego što je ijedan išta stigao da kaže, ljubazno zamolih osornog da mi pozajmi olovku. “Šta će tebi moja olovka?” “Pa, da vam zapišem broj sa značke.” “Ne mogu da ti dam olovku. To je službena olovka.” “Pa dobro, možemo da idemo i na prepoznavanje u stanici.”

Tog časa mi je gurnuo ličnu kartu preko krova službenog auta, demonstrativno zgužvao papir po kojem je pisao i rekao “beži odavde”, na šta sam insistirao da ipak završi pisanje zapisnika. “Imate moje obećanje da ću potpisati priznanje svog prekršaja”, rekoh mu, “pod uslovom da u zapisniku opišete sve greške koje ste napravili u proceduri. Pogotovo onu pretnju zatvorom i ovu kvalifikaciju mog karaktera.”

Takvu boju lica sam pre video samo u crtanom filmu.

Zgrabio je moju ličnu kartu, dao je onom mladom policajcu i demonstrativno se udaljio niz put, tobože da zaustavi sledeću žrtvu svoje nejebice. Mali mi je prišao i tiho rekao “Molim vas…”. Uzeo sam ličnu kartu, zahvalio mu se i vratio se u Jugo.

Da je Čovekoliki samo zadržao službenu distancu, ne bih se tako ponašao. Uvažio bih i prihvatio prekršaj, platio bih mandatnu kaznu i to bi bilo to.

Beše i suprotan slučaj, čak zabavan. Na jednoj raskrsnici u Zrenjaninu, večernja patrola me zaustavi radi rutinske kontrole. Ispostavi se da mi nema vozačke dozvole; odmah sam se setio da sam je verovatno zaboravio u autu mog brata, koji sam vozio dan ranije. Kažem kako stoji stvar i da nemam kud. “Pogledajte u jakni, zaboga, prečačkajte džepove, možda ste promenili džep, to se dešava”, reče simpatični čile, koji je u toj patroli učio policijskog regruta postupku. “Ma, nemam kud”, rekoh smejući se, “naboli ste zicer; ceo dan sam vozio od Kikinde, pa po Beogradu i sad nazad, sve misleći da mi je vozačka tu; red je da platim zbog nepažnje, pa ću naučiti za drugi put”. “Ma sigurno je tu negde”, insistirao je policajac i dalje, “znate, ako nemate dozvolu kod sebe, ja moram da sprovedem postupak provere preko radio-veze. A to može da potraje, ne mojom krivicom. A da li sigurno imate izdatu vozačku dozvolu? Kako, B, C i E kategoriju? Ali znate, kazna je 1200 dinara, zapravo dve hiljade, ali mogu da napišem da zapravo imate dozvolu kod sebe, ali je nečitljiva, to je isto kažnjivo ako je ne promenite, ali je malo jeftinije.” Na kraju, posle provere i naplate te manje kazne, što je zaista izgledalo kao da je čoveku neprijatno, još me je poučio: “Čuvajte ovaj odsečak kazne. Ako vas druga patrola zaustavi i zatraži dozvolu, nema pravo da vas ponovo kazni. Samo im pokažite da ste kaznu već platili, a da mogu da provere komunikaciju između Zrenjanina i Kikinde, da vide ste već provereni, pa će morati da vas puste, jer idete kući.”

Aman, brate. Svašta sam čuo od saobraćajne policije, ali ovo mi beše prvo takvo iskustvo. Šta sam mogao: zahvalih se čoveku. I ako se ne varam, čak sam mu ruku pružio. Može i tako da se radi posao, dakle, bez histerije, uz potpuno opušteno sprovođenje službenog postupka.

– * –

Nikad nemoj da pokazuješ policajcu da ga se plašiš, čak i ako si uhvaćen u nekom prekršaju. I pogotovo nemoj da budeš servilno-nasilno duhovit tokom rutinske kontrole. Poštuj njihovo pravo da te zaustave i uvažavaj njihov rad ako se drže službenog postupka. Sa zadovoljstvom mogu da primetim da je većina postala takva. Istina, to nije ništa manje od mog očekivanja, pa ne mislim da treba da im se zahvaljujem što svoj posao rade kako treba. No, dovoljno je i toliko: jedno uobičajeno dobar dan/dobro veče i doviđenja/laku noć.

Pa kud koji.