Kada god imam vremena, pogledam emisiju Later… with Jools Holland. Zabavna & šarmantna stvar, svirka uživo u kojoj nema prevare i izazov za sve one koji misle neortodoksno kada je muzika u pitanju. Baš kao što i mi ovde radimo.
Najbolje od svega je što mi Jools, po pravilu, uvek provali nekog izvođača na koga ne bih obratio pažnju. Ipak je on u centru muzičkih zbivanja. A ja, kao svaki opsesivni muzički manijak, uredno pribeležim ono što mi se učini interesantnim.
Istraživanje sledi kasnije, kada se uzbuđenje stiša.
Pre nekoliko meseci, zakačim Joolsovu emisiju dok najavljuje neku numeru. Kamera vozi na lepu Afrikanku kamenog lica & tužnih očiju. Ona peva pesmu ne nekom lokalnom jeziku. Nemam pojma o čemu peva, ali osećam neku čudnu vibraciju u muzici koju ne mogu da dešifrujem. I vidim ovacije publike u studiju kada je završila.
Jools, kao dobro vaspitani Englez, reče da je pevala Aziza Brahim, a ja momentalno kresnuh net da potražim dodatne informacije. Pronađem album Soutak (2014), preslušam ga nekoliko puta i zaboravim na njega.
Danas krenem u sređivanje foldera simboličkog naziva Protočni bojler u kome se nalazi muzika u dolasku. Pa ako izdrži test slušanja, seli se tamo gde treba, u Arhivu. I ponovo nabasam na Azizu. Pustim album i krenem da vidim šta se, u međuvremenu, dešavalo. Na majskoj WMCE, Aziza je bila na prvom mestu, a pozitivne rekcije na album dolaze sa svih strana.
Tako je pesma Julud, koja govori o njenoj majci, njenom narodu i mučnom životu u Zapadnoj Sahari o kome malo znamo, došla u žižu javnosti. I prodrmala još nekog, kao što je prodrmala mene.
Na žalost, ljudi bez lica koji posredno kroje i naše živote ne slušaju ovu muziku i njene poruke. Ni bilo koju drugu.
Znaju samo da broje pare.