Month: July 2014

Kako se piše i objavljuje naučni rad?

Good evening ladies and gentlemen, a very warm welcome to The Meaning of the Solitaire for those of you who just arrived. Just before we get going, just a couple of necessary, but yet ever so boring announcements. Please, we ask you no photography whatsoever, try to keep your clothes on, turn your mobiles off ’cause you are about to enjoy some of the world’s greatest ideas. Please make them all feel very welcome and give a hand please… to science. (Jeff Beck Live At Ronnie Scott’s, fully revisited)

Uvod

Skorašnje medijsko eksponiranje katastrofalnog stanja nauke u Srbalja, oličene kroz lik i delovanje Stefanović „dr“ Nebojše, Jovanović „dr“ Miće, „časopisa“ Arhiv bioloških nauka i bezočnih prepisivača Šapić „dr“ Aleksandra i Mali „dr“ Siniše, kao i pređašnje kupovanje ispita i naučne relevantnosti u aferama Indeks i metaluria.ro, respektivno, neminovno dovodi do opšteg mišljenja o nauci i njenim alatima.

Opšte mišljenje jeste glavni izvor gluposti svih mogućih vrsta, pa je vreme da jednom za svagda opišemo, bez oduševljenja ali i bez panike, način na koji svako na svetu može da objavi naučni rad, taj suštastveni uslov i posledicu doktoriranja. Nećemo teoretizirati, već ćemo upravo sve potrebne korake pokazati na konkretnom primeru jednog naučno-pedagoškog rada iz fizike. Nisam siguran u kojoj meri su sledeći koraci spojivi sa društvenim naukama, ali podozrevam da nema nekih dramatičnih razlika u formalizmu pristupa.

Nastavite sa čitanjem… “Kako se piše i objavljuje naučni rad?”

Teška vremena

Noć je dobro odmakla. Još sam budan. I još zadovoljno predem, što mi se retko dešava. Stigao sam da napišem prilog i neću da mislim o sutrašnjem danu. Ni o novom tekstu. Red je da se opustim i častim sebe.

To sa opuštanjem ne ide uvek kako bih hteo, pa rešim da pogledam neki od mnogobrojnih filmova koji mesecima čame čekajući da ih pustim. Odlučim se za Stand Up Guys, sve rečunajući da neće valjda Pacino & Walken da me zajebu.

Nisu oni, režiser je to uradio. wlEmoticon-surprisedsmile.png

Dok raspremam krevet za spavanje, kreće špica sa onima koji su dali pare za snimanje filma. To me, ionako, ne zanima. A onda, neočekivano, čujem fankoidni ritam prekriven drhtanjem violina i čoveka koji me momentalno podseti na Orisa Reddinga kako peva stihove:

Cold, cold eyes upon me they stare
People all around me and they’re all in fear
They don’t seem to want me but they won’t admit
I must be some kind of creature up here having fits

U, jeee, šta ovo beše? wlEmoticon-eyerollingsmile.png

Nastavite sa čitanjem… “Teška vremena”

Čokolada

U vreme priprema prvog globalnog koncerta Live Aid jula 1985. godine, organizatori su imali sjajnu ideju. Predložili su Micku Jaggeru i Davidu Bowieu da upriliče zajednički nastup kakav do tada nije viđen na pozornicama: jedan od njih je trebalo da bude u Londonu, a drugi u Americi i da zajednički izvedu neku pesmu. Ideja je propala jer tehnički nikako nije mogla da se izvede sinhronizacija zbog kašnjenja signala. Umesto toga, ostao nam je zajednički singl & promotivni spot.

Izbor pesme nije bio senzacija. Odabrana je Dancing in the Street, što beše prvi hit za grupu Martha & The Vandellas (1964) i, ujedno, jedna od ključnih pesama u formiranju Tamla Motown zvuka.

Imaju li Bowie & Jagger još nečega zajedničkog? Imaju, itekako, mada se, do skora, nije baš znalo. Voleli su istu čokoladu. Nyah-Nyah

Doduše, nije se odazivala na ime Milka. Njeno ime je Claudia Lennear.

Nastavite sa čitanjem… “Čokolada”

Ne pokušavajte ovo: u svojoj ulici, na putu, na poligonu, u kontrolisanim uslovima ni u tuđem snu

Možemo razumeti da je nekim ljudima dosadno, možemo verovati i u visoku fizičku spremnost nekih pojedinaca, nadasve možemo da verujemo da neki ljudi raspolažu prevelikom količinom slobodnog vremena, ali teško je poverovati zašto neki ljudi daju sve od sebe da ispadnu budale, a onda ispadnu heroji ako ne uspeju u tome.

Ovaj je čak i trenirao da bi preskočio Lamboghini koji ide 130 km/h. Sad kad je uspeo, dopamin čini svoje: on sada želi da preskoči dva automobila…

Nešto nam govori da će ovog puta uspeti da se skrši.

Vilenjak

Lilka se vratila iz Beograda. Uvek kada je odlazila kod bake & deke, donosila je neku muziku. Dobro je da se i sećam tih trenutaka. Bili smo klinci i još smo išli u osnovnu školu. Ovoga puta donela je novi singl. Bio je to neki potpuno nepoznati tip. Drečavi žuti omot singlice je naprosto mamio da ga pažljivo proučim. Na njemu je bio kul frajer sa cvikerima i bradicom. Falilo mu je pola glave, a umesto kose, da se popuni praznina, videle su se neke planinčine.

Najčudniji je bio naziv pesme, Tokoloshe Man. I muzika je bila čudna. Ništa mi nije bilo jasno. Disappointed smile

Nastavite sa čitanjem… “Vilenjak”