За разлику од прошлог пута, кад ми је врднуо миш, овог пута нема врдања. Миш је подвргнут дисциплини и мукотрпном мицању тачака… док нисам добио шта сам хтео.
Дакле, техника је иста као и прошлог пута: шкљоц, изрез, играње кривом осветљености. С тим што сам овог пута терао контраст много даље, и прецизније гађао да на завршној фотци добијем распон тонова, рељеф и остало.
(велика, за детективе)
Резултат је превазишао моја очекивања. Ово је много више од оног што сам ја видео. У тзв. природи, ово је све млечнобело, одсјај је једва уочљив. Ако канон није у стању да изађе на крај са мушкатлама и каранфилима (1:0 за мене), овде ме прешишао и видео оно што ја нисам (дакле нерешено и нешто јаче).
Ни овог пута нисам дирао боје… ова мрка је у природи тек нешто жућкаста. Дуго сам се дурио на своју бабу што каже жуто кад мисли на мрко или смеђе, а сад видим да је била у праву – то и јесте жута, кад се довољно затамни.
Вежба за радознале шерлоковце је да погоде шта је на слици. Да им одмогнем мало, оно што на мехурима изгледа као некакав четинар с десне стране, није дрво него цев. Да вас видим.
Ima nas raznih, a eto sve više onih koji vest ne vide dalje od naslova. Naravno da je i ranije bilo takvih slučajeva. Beše li ono redakcija (Večernjih) Novosti imala posebnu službu čiji je jedini zadatk bio da smišlja naslove za vesti. Hebiga, mnogima mozgojedac odavno gladuje, pa nemaju čime da obrađuju pristigle informacije, a takvi prvi reaguju na prvu loptu.