Ne pamtim vreme kada je fudbal bio plemenita igra u kojoj su se ljudi nadigravali, kada nije bilo izmena, žutih i crvenih kartona. Nemam sećanja na Šekularčeve petoparce i Džajino bavljenje raznim levim bekovima.
Fudbal je oduvek bio igra u kojoj pobeđuju Nemci, naši umiru u lepoti a gledaoci smatraju da je potrebno i dovoljno na kraju utakmice videti srce na terenu ostavljeno kako još uvek kuca. Što se mene tiče, vidim da je to igra u kojoj je sve dozvoljeno ukoliko sudija ne vidi: dati gol rukom, psovati familiju u svim oblicima, udarati i lomiti sve oko sebe – naravno pod uslovom da prvo, makar i ovlaš, dodirnete loptu. Sve je u fudbalu dozvoljeno – osim da ugrizete čoveka.
Šta je to kod ugriza toliko jezivije i opasnije od dvominutnog razdvajanja pobesnelih igrača koji pokušavaju da sudiji objasne trista svašta? Zašto je ugriz vredan deset utakmica neigranja a u isto vreme sudije moraju da nose sprejeve kojima obeležavaju mesto živog zida i poziciju sa koje se mora izvesti slobodan udarac? Zašto grickanje dovodi do polugodišnje suspenzije a večito zaustavljanje izvođenja kornera da bi se gurkadžijama u šesnaestercu milioniti put reklo ono što savršeno dobro znaju ne dovodi do bilo kakvih sankcija? Ukratko: zašto je opasnije gristi nego se praviti lud? Kako su to kratki fizički bolovi prevazišli dugotrajne duševne patnje?
A tako vam je to: od fudbalera se očekuje da pokušavaju da prekrše svako prokleto pravilo, koliko god besmisleno bilo pokušavati. Nijedan sudija nije preinačio odluku da svira penal pod pritiskom igrača. Nikakva vika nije onemogućila sudiju da isključi igrača. Nema te sile koja će sudiju sprečiti da svira kraj utakmice tek kada on to odluči. Pa ipak, igrači i treneri i dalje mašu rukama, pokazuju da je vreme za žuti karton, ne žele da odu sa terena, besno ukazuju da je kraj.
A ovo su samo primeri nerazumnog. U njih ne upada svesno saplitanje protivnika, poznato pod nazivom pametan faul na sredini terena, za koji se retko kada i žuti karton dobija. Ovo ne uključuje misterioznu pojavu dresa napadača u ruci odbrambenog igrača. Ovde nema strasnih zagrljaja tokom izvođenja kornera. Ništa još nismo rekli o slučajnim startovima kojima se po kolenima udara, posledicama zakasnelog starta na loptu, da ne govorimo – kuku nama – o željenim udaranjima po cevanicama. Remplovanje je već standardizovano, džaba je i reči trošiti.
Dakle, šta je problem sa ugrizom? Jedna efektna ideja, vlasništvo verne mi ljube, kaže da je problem sa ugrizom neočekivanost. Toga se, kako veli nesrećni kviz, niko nije setio. Niko, sve do urugvajskog fudbalera Luisa Suareza. Čovek je stvar praktično patentirao i već u tri navrata izveo. Jednom je prošao manje-više dobro. Zatim je drugi put u Engleskoj dobio krš utakmica neigranja, povodom neodoljive želje da Baneta Ivanovića gricne za podlakicu. Treći put je to napravio protiv Italijana, kada je zaradio pomenutu dugu suspenziju iz fudbala, kao i posledičnu nepristojnu ponudu da se fudbalom bavi u sivoj zoni FIFA, na Kosovu ravnom.
Dakle, neočekivanost. Suarez ex machina, tako(t)reći. To je dobra teorija, reklo bi se. Ali šta sa tim? Pa šta ako je neočekivano? Ako ne kažnjavamo ugrize, odgovor je, ko zna šta je sledeće. Aha, dakle, sve ovo do sada je bilo u redu i oduvek je postojalo, samo su ugrizi novotarija kojoj moramo stati za vrat. Oduvek su se igrači tukli po nogama, vukli i tukli sudije, dovlačili žive zidove na tri metra od lopte i nikom ništa. Da, tako je. Imaju pravo igrači na sopstvenu individualnost. Imaju pravo da individualno kopiraju frizure Ronalda i Bekama, da nose kopačke različitih boja i svakakve tetovaže – da izgledaju kao kakvo žilvernovsko maorsko pleme, na zdravlje Maorima. Ali da se bave kanibalizmom, to nikako.
Licemerje je sve to, gospodo. Licemerje velikog ranga. Jer ama ništa što sam do sada u tekstu napisao ne uspeva da oslobodi fudbalere jednog očiglednog, a samim tim (strogo po E. A. Pou) i skrivenog statusa: to su zveri. Zveri koje, kao i sve ostale od savana Afrike do tundri Sibira, na terenu ostavljaju srce – svoje ili tuđe, oraha ili gazele. Razne vrste zveri, svakako: jedna trči 100 metara za deset sekundi; druga pretrči 14 kilometara za devedeset minuta i traži još; treća skakuće kao kengur; četvrta tuče po nogama, ali peta… ujeda. Stop! Ne može!
Ako ste bili u zoološkom vrtu, primetili ste možda da neke zveri jedu zrnevlje sipano u činije. Druge jedu pravce iz tanjira. A treće čereče komadine mesa svojim oštrim zubima direktno sa prljave zemlje, ne smeta im ništa i traže još. To ne volimo da vidimo. Koliko su nam dragi rakuni sa svojim spretnim šapicama, toliko sklanjamo pogleda sa tigrova i orlušina dok se bave svojom podnevnom užinom. E pa ne ide, gospodo draga. Možemo da držimo oči čvrsto zatvorene koliko god želimo, tigrovi će nastaviti da postoje. A u fudbalu, njihovo ime je Luis Suarez. Živite sa tim.
Ali kako da to dozvolimo, to prostačko ujedanje? Jednostavno, jer je problem tek lingvistički! Stvari koje su u životu nedozvoljene (udaranje čoveka na ulici po nogama, recimo, ili šta je džeparenje drugo do društvena borba za loptu) u fudbalu su dozvoljene zato što imaju svoje ime. Remplovanje, faul, borba za loptu, opstrukcija igre… Sve su to pleonazmi za zversko ponašanje. Dakle, da bismo prihvatili ujedanje na terenu sve što nam treba je odgovarajući naziv koji neće podsećati na lavove u zoološkom vrtu. Ime se samo nameće: suarezovanje. Odmah je tu i finta: kao hoćeš da ga suarezuješ, pa odustaneš – to je suarežanje. Dragi, hajde suarezuj ovu piletinu da vidim da li je gotova. Ženska, kakva ti je to modrica, da li je palo neko suarezovanje sinoć? Primeri samo nadiru.
Ali, da bismo mogli da legalizujemo suarezovanje, da bismo mogli sudijama da pružimo slobodno uverenje, da bismo imali o čemu da raspravljamo na poslu sledeća tri dana, moramo da legalizujemo i odbrambene udarce, takozvano kjelinčovanje. Tek tada će se u fudbal vratiti suarezovanjem narušena darvinovska ravnoteža opstanka najsnalažljivijih. I tek će uvođenjem suarezovanja i kjelinčovanja na terenu moći u punom kapacitetu da se ostavljaju i drugi delovi tela, a ne samo srce.
A šta ćemo sa Rodrigezom? Šta da radimo sa Homo Sapiensom među zverovima, sposobnom za velike stvari, koji još uvek (po)stoji uprkos zverskim atacima na meso? Baš ništa. Njegovo je da, kao i svi drugi ljudi pre njega – Maradona protiv Italije 1982, Mesi protiv alžirskih mudžahedina, Inijesta protiv holandskih čekićara – tokom meseci rehabilitacije od povreda nauči kako da izbegava iskežene protivničke čopore i čeka svoj trenutak. Ako do njega ikada dođe.
Volim sport. Volim da se bavim sportom, da gledam sport, volim igre sa loptom, sa naglaskom na fair play. Jedino u takvim uslovima nalazim da je sport opuštanje, rekreacija i ono pozitivno. Vrhunski sport je drugo, to je jurenje za parama, ali je prividno to taj isti sport koji volimo.
Sportove kao što su atletika, gimnastika, plivanje, veslanje, biciklizam – cenim, ali ne uživam u njima. Borilačke veštine mi ne prijaju, ne volim brutalnosti, da vidim samo beonjače u očnoj duplji, smaknute vilice, krv. Kad smo kod toga – Suarez nije vlasnik “patenta”. Izum je još u prošlom veku primenio Mike Tyson, a ovo je samo primena u drugoj disciplini. Ne volim ni vaterpolo, ni rukomet, pa ni fudbal, gde zverovi onemogućavaju protivnika da prođe na razne podmukle načine koji mogu da donesu značajnije posledice od odgriženog uha, toliko značajne da ugrožavaju proširenje porodice. Grubo brate. U tom smislu je atletika, bliža boksu nego fudbalu!
Šte biste uradili: odvedete klinca na trening i gledate kako ga (svaki) trener uči kako se startuje da “lopta prođe, a da igrač ne prođe”? Posle razmišljajte hoće li se sledeći put vratiti u komadu? Kad tako drilovani klinci narastu u surove gladijatore, vrhunske igrače, pa još budu dobro podmazani milionima odgovarajuće valute, samo je pitanje dana kada će da ispliva ono što nije fair play. Ugriz protivničkog igrača nema veze sa fair playom, to je vrhunac idiotizma, pokazivanja sopstvene nemoći i nedostatka dostojanstva.
I tako svodim priču na odbojku, tenis, stoni tenis, bilijar i tako to.
“Ne pamtim vreme kada je fudbal bio plemenita igra…” Ni ja.
Fair play je poenta. To je kontrola, poštovanje veštine. Nema toga više, pobeđuje ko je jači i uspe da uspešnije vara. Biciklizam je drastičan primer.
Meni je ragbi ostao misteriozan. Gledao sam jednu utakmicu, finale engleskog prvenstva. Tuku se, bacaju unaokolo i tek posle desetog brutalitija sudija besno svira “faul”. Svašta.
Volim odbojku, iako je sada i ona počela da vuče na fiziku. Sve neki Vladimir Grbići što bi da pojedu protivnika za užinu. Tek ponekada se oseti prefinjeni duh Gorana Vujevića i Tanaskovića što se posle servisa vraćao na teren sledeća tri poena. Dozvolili su neke oblike pecanja, ali su i ubacili pregled snimka, što je smrt za Italijane.
Tenis je otišao u totalnu katastrofu, tu više nema tehnike nego svi igraju Pong uživo, čemu svedoči stanje terena na Vimbldonu – ako laže koza…
Divim ti se što upevaš da pratiš stoni tenis, meni je to prebrzo. Verujem da je moguće usporiti prenos uživo jedno 20%, tada ne bih propuštao… 🙂
Snuker je majka. Sačuvao je sve elemente džentmenstva uprkos naletu paradoksalnog O’ Salivena.
Upravo po tom kriterijumu se fudbal deli na period pre i posle utakmice Brazil -Bugarska na SP 1966. godine. Brazilci, tada dvostruki uzastopni i aktuelni šampioni jesu pobedili 2:0, ali su ih Bugari toliko izlomili da su izgubili naredne dve sa po 1:3 i ispali odmah u grupnoj fazi.
Pa, teško bi i bilo da pamtim, mada sam tad već bio star više od mesec dana 🙂
“Nikada nisam želeo bilo koga da povredim, to je bio normalan start. Igrao sam za dres svoje države, nisam bio grub, samo sam branio svoje“, istakao je Suniga.
Nakon tog udarca Nejmar je ostao da leži na travi, potom je izmenjen, a nakon lekarskih pregleda ustanovljen je lom jednog kičmenog pršljena, koji ne zahteva operaciju, ali ga sprečava da pomogne svom timu u nastavu Mundijala.
Zato ja vozim bicikl. Trenirao sam odbojku kada su bila neka druga pravila koja su dovodila do ludih utakmica koje su trajale i po pet sati (uživanje je bilo gledati finale olimpijade između SSSR i SAD). Poštene igre nema, niti je ikad bilo. Čovek je zver najgora. Pa čak i biciklizam je postao gladijatorski, ali se barem ne tuku. Mada je i tu bilo nekih svetlih primera.