What’s it gonna take
Are we gonna forever
Make the same mistake
Nisu svi rokeri kao Stonesi, da nam se čini da nikada neće otići u penziju. Većina onih manje značajnih završi karijeru relativno rano, pa nastavi da živi od sasvim uobičajenih poslova. Vreme prolazi, kosa opada, na instrumentima se nahvata prašina, a često im ni rođena deca ne veruju šta su sve radili u mladosti. 
S vremena na vreme pojavi se neko novo ime za koje se ispostavi da je nastavak onoga što se dešavalo nekoliko decenija ranije.
John Congos je snimio jedan od najboljih & najzabavnijih albuma na samom početku sedamdesetih. A onda je nestao sa scene. Preselio se u studio, snimao, producirao & pravio decu. Ukupno četiri komada, muških! 
U međuvremenu, dečaci su odrasli i krenuli očevim stopama. Grupu Kongos su ovako opisali u časopisu Rolling Stone:
Harmonikaš sa Balkana, bubnjar iz Burundija, američki slide gitarista & engleska rok zvezda ulaze u bar. Sledi visokooktanski folk-pop.
Dovoljno da se uspalim i proverim o čemu se tu radi. 
I, kao u slučaju njihovog oca, ima tu svega & svačega, samo ne uobičajene muzike na koju smo navikli. Harmonika me ne podseća na naše podneblje, već više na zydeco muziku, tribalni ritmovi su poreklom iz Afrike, a ostatak su momci iz Rolling Stonea pogodili – reč je tipičnom indie rock zvuku koji teži da bude komercijalan. 
Album Lunatic (2014) je negde na pola puta. Interesantan, pun brilijantnih momenata i neočekivanih muzičkih rešenja, ali neujednačenog kvaliteta pesama. Verujem da će već naredni biti mnogo bolji. 
O njihovom ćaletu ćemo za koji dan, da mi, ponovo, ne izvetri iz glave. 
Komentari su onemogućeni.