Кажипрстови за уметност

Наслов звучи без везе, ал’ шта се ту може, превод је такав. Гледао сам да преведем и грешку из оригинала, јер множина од index није indexi него indices.

Ни дан данас ми није јасно шта је нагнало две групе, са потпуно неспојивим ликовима & делима (енгр. профилима), да крену заједно на турнеју по Бугарској.

Индекси су тада већ били чувен напредни бенд. Још 1967. су се прочули широм СФРЈ са “Пружам руке”, што је могло да стане раме уз раме са било којом ударном трупом из британске инвазије, или пре да је предводи. Три године касније су већ били славни са “Да сам ја нетко” на оном загребачком фестивалу.

И онда, још само три године касније, ово. Ово није заједничка турнеја, где наступају мало једни мало други. Ово је комбиновани бенд, иза Даворина се јасно чује Чоби.

Читаоцима који су прошли онај знак 100 биће јасно зашто досад нисмо спомињали Про Арте. Да се бенд зове “за уметност” је можда једини знак да су имали неку величину, макар у тој аутоиронији кад већ са музиком није ишло. Шеф бенда, Ђорђе Новковић (једно време свирао у Индексима), је ноторни штанц мајстор, који је уредно избацивао приглупе хитиће, на туце. Чоби, певач бенда, једино што је имао глашчину – и никад није ни покушавао да буде рокер; његова природна средина је хотелска сала, сватови нису на одмет.

Индекси су тог лета 1973. имали још један хит, “Предај се, срце“, који је помало на граници комерцијале, има певљив рефрен и вуче на нешто народно, ако не и народњачко, али су уредно на бе страни сингла избацили “Буди иста као море“, што је тада спадало, по структури и звуку, у музичко подземље. Дакле, они су ту негде и једни и други на врхунцу каријере, и имају укупно две заједничке тачке: оба бенда су из Сарајева и требају им паре. За турнеју се код нас знало, али само да је у току – док нисам натрчао на албум претражујући изворе, нисам имао појма да икакви снимци са турнеје постоје.

Албум није издат код нас. Сад је отприлике јасно и зашто, Индексе је канда било срамота. И тај свежи хит из претходног пасуса су отпевали (са све Чобијем) као да га певају двехиљадити пут и већ им је доста, не држе се ни нота ни текста већ убацују којекакве надимке и друге трикове, који можда могу да прођу код пијане публике у некој кафани… На шта личе остале песме Индекса на овом албуму, боље да ни не причам, кога занима, нек нађе и преслуша, упозорен је. Песме Ђорђа Новковића, међутим, личе на себе, само мало јаче него што им је нормално. (ово сам паметно срочио да не бих морао да ставим Про Арте у генитив, што н’умем)

Већином су отишли у срећна ловишта, и сад би већ тешко било наћи неког да објасни шта им је то требало.  Историја је чудна земља, недокучиви су путеви електрона, Шредингер још није нашао мачку на слици… не зна се и неће се ни знати. И боље да се не зна.