Идеје чине научну фантастику. Неки писци имају вишка идеја, неки мањка… већ сам писао о томе. Неки мажњавају од других мање, неки више, ал’ сви се ваде на то да “стоје на раменима џинова”. С тим што ни ти џинови…
Откако сам баталио телевизију, имам вишка времена увече. Имам и гомилу филмова којегде по дисковима, и погледам можда два комада годишње. Јер сам навалио да читам, и то углавном НФ. Има томе десетак година, и већ сам стигао да прочитам све што ме занимало. Дошао сам дотле да набавим по хиљаду наслова у цугу (тј пет хиљада, али од тога четири или већ имам или им фали оно Н, или су војна НФ, или су страва и ужас, или мач и магија или…).
И онда сам почео да читам редом. Абецедно. Асимова, цео циклус царевина-задужбина (а од робота прескочио оне адвокатске приче о законима и држао се само овог низа). О томе како Асимов успева да изгледа као да има заокружену радњу а да притом изостави све што му не треба за заплет, неком другом приликом. Па сам читао Пола Андерсона, Филипа Хозе Фармера, па ФК Дика, па Халдемана, па Хајнлајна… и онда видим да сам прескочио неког Леа Франковског. Ајде мало да разбијем низ и пробам неког новог, Хајнлајн ми се овде попео.
Кренем кроз серију “Конрадов времеплов” и то од нуле, тј нултог наставка серије, који је (испоставило се касније) написан накнадно, и у којем се тај Конрад ни не спомиње. Критике прочитам накнадно, као и увек, и видим да се критичарима понајвише не свиђа не само то што се Франковски олако поиграва времепловом и еквилибристиком каузалности (оно да не смеш да убијеш свог деду је лако; његово правило је да нико ништа не сме да сазна пре времена), него лагани и лежерни тон студентског препуцавања. Јер три главна лика су бивши цимери, скроз различити један од другог, а опет се некако одлично слажу и (двојица) одбијају да одрасту. Штавише, стално се кладе, угађају себи, подваљују један другом, једу, пију, забављају се и… и шта фали, њихови дијалози су врцави, забавни и сасвим уверљиви, пуни гичког хумора каквог сам се науживао уживо, то тачно тако иде. Дакле, забављају се и… окружени су харемима, отприлике чим их крене карта и онај пословно оријентисани, као одрасли, цимер крене са бизнисом и из будућности им среди све што им треба, као и све што пожеле, укључујући козметичку хирургију по целом телу па онда још штогод приде (да, један је пожелео да има највећи и добио га је). Што ме је на тренутак натерало да проверим да ли још увек читам Хајнлајна или сам стварно прешао на следећег.
Јер, Хајнлајну секса никад доста. У већини његових каснијих књига сви су мање више вазда јебежљиви, нико нема ништа против истовремених вишеструких веза и скоро насумичног мешања карата (видети “Ићи ћу без страха”, “Месец је строга учитељица”, “Мачка која пролази кроз зидове”). Сви се радо размножавају (треба то, колонизује се читав свемир) а главни јунаци су увек некако носиоци најбољих гена и нуди им се то размножавање негде између “добар дан” и “а могли бисмо нешто и да попијемо”. Франковски заобилази Хајнлајнову разраду разних облика брака (од биандрије, преко групног брака, до чисто његовог изума, редног брака у којем се сваких неколико година сви венчају са неким млађим, па опсег између најмлађих и најстаријих супружника иде од 14 до 120 година, укључујући и понеког потомка) и уместо тога измишља читав харем жена вољних да занесу са неким од легендарне тројке (с тим што тих неколико стотина деце никад не видимо, даме скокну у своје време, породе се, одгаје децу и врате се кроз пет минута, неколико година старије).
Код обојице постоје тзв. јаки женски ликови, али никад не узнапредују изнад шефа одељења. Буду главни инжењер, командир споредне јединице, али никад изнад тога. Штавише, један од Хајнлајнових мачо ликова, власник пословне империје, кад му мозак пресаде у друго тело а то тело испадне заостало иза његове почивше секретарице, почиње да се понаша скроз као “јак женски лик”, дакле управља догађајима али неће да заседне на чело било чега, а и први оргазам постигне кад је адвокат излупа по гузи.
Наиме, Хајнлајн јесте био нека врста иконе тог хипи покрета, нарочито са “Странцем у страној земљи” (или “чудаком у чудној земљи” – енглеском недостаје речи па већина речи ради прековремено), и доста је учинио на том ширењу сексуалних слобода. А и српском недостаје речи – “доста” би требало схватити као “доста тога”, али не и као “довољно”. Јер ипак је он одрастао у деценијама пре тога, и колико год да је маште имао (а имао је), није нашао снаге да своје аксиоме изведе до заокружене теорије. Уосталом, његова максима је била да пише зато што је то једини начин да живи од нечега што није рад (долажење на посао, рмбачење, шефови итд). Писање није схватао као рад него као занимацију која му ем иде од руке ем доноси паре, те је труда улагао колико је мислио да је довољно, не колико је потребно.
Што онда још мање оправдава Франковског, који је пола мазнуо од њега (а нешто и од Твеновог “Јенкија на двору краља Артура”, па чак и од “Робинзона Крусоа”). Добро је урадио, у књигама о самом Конраду, све што се односи на Пољску у тринаестом веку – најзад нешто што се не догађа у англосаксонској историји – штавише ово је први и једини пут да ми је неко објаснио како је у ствари функционисао тај феудализам. Добро је урадио и тај део где знање (и понешто материјала) које је пан Конрад донео са собом мењају живот и обичаје, и донекле и свест домородаца. Међутим, жене на двору пана Конрада су наизменично глупаче, заводнице, инжењери, генијалци – кад му како затреба – и све су међусобно замењиве, све су исте и све су радодајке. Хајнлајна је надбио само утолико што има мање логичких рупа, боље је прикрио трагове.
Осим главног: основни ток догађаја око времеплова нема праузрок. Хајнлајн је то, да направи петљу у времену, урадио бар двапут. Крене са причом из средине па шаље последице у будућност, од којих се једна грана враћа у благу прошлост, нешто пре оног места од којег је почео, и тако покреће догађаје који доводе до ситуације са почетка приче. Без праузрока, каузалност нек се носи. Франковски ради још јаче; његови момци налазе времеплов (буквално, проналазачи а не изумитељи), прилично експлодиран али се сачувају шема и паре, од којих они крећу и праве све боље и боље моделе, из будућности шаљу себи још пара и опреме, и особље из цивилизације коју ће један од њих направити негде/некад (у ствари, две цивилизације, од којих другу тек треба да направи управо лик из чијег угла тече прича, негде у будућности, а што се после нигде не спомиње а већ је било да ће се десити), и на крају тог нултог дела жена једног од њих одлази у прошлост да се склони, њен времеплов експлодира и остају нетакнути само шема и паре. Круг без почетка, а каузалност нек се носи. Хм, и то је преписао.
Хајнлајна сам прочитао отприлике тричетврт и дигао руке. Франковског, два наслова и доста. Штета, имали су обојица доста идеја. Доста, али не довољно.
Komentari su onemogućeni.