Сви који смо имали ту част и невољу да будемо ујна, тј у ЈНА, имамо сто прича оданде. Те приче умеју да нарасту бар колико смуђ упецан у суботу нарасте до понедељка. Имао бих и ја, али… више не верујем ни сам себи.
Осим кад имам црно на бело. Тј, црно-бело.
(велика је овде, не много боља од ове, добро да је и оваква)
Шта се види на овој слици? Под један, важније је оно што се не види: жи(в)чани окидач са завртњем, који је држао затварач у неприродном стању, отвореном, два-три минута. Не види се ни на чему је стајала фоткалица (практика ел, 1974-1990, којом су ме частили кад сам матурирао), мислим да је био некакав бетонски зидић. Не видим се ни ја, иако сам стално био у кадру, јер сам сва три пута опаљивао блица удаљ од себе, да осветлим другара који се зато види. Не сећам се ко је бацао упаљене шибице или шта већ и остављао ове трагове за збуњивање.
Из ове серије имам још седам оваквих, мање више истих. Једном другар напада сам себе и предаје се; други пут сам га постројио у четири примерка (да је био бољи мрак могао бих и више, али… блицу треба 20 секунди да се напуни, а одсјај из града не престаје да просветљава небо, море је то, има ноћу влаге у ваздуху); на трећој и петој се бори сам против себе (ова је четврта); на шестој качи себи одликовање, на седмој гомила лишћа са ђубришта лети у ваздух, као она Рајтова зграда у Забрискију (или боље у Забриском?).
Како, зашто? Па… кад се освоји положај, другови, треба га и држати. Ја сам освојио фото лабораторију, имао сам вишка времена између смена страже, увече није било официра осим дежурног (који око поноћи увелико хрче, ни десет метара од места где смо снимали) а његов заменик је, наравно, наш и био је помало присутан. И имао сам залудног друштва да ми помогну око инсценације, а башка што су и они после имали једну причу више. И сад ћу ваљда да пропустим прилику да експериментишем мало? Ееее…
Е, да, зашто ово није могло квалитетније да се пресними? Па, у ствари, могло је, али. Негативе из војске, свих пет-шест метара, сам преснимио на самом крају, кад сам већ преснимио све остало (а трајало је добре две године и већ ми га је било доста), и збрзао сам их. Јер као и све остало из војске, све се то смандрљава колико да се заврши. А кад је готово, нико се не осврће на грешке и не трчи да понови то како треба. Није баш да сам бројао колико ми је квадрата остало до краја, и нисам викао “ситно” кад је остало нешто мало, али било је нешто тог духа на делу.